2012.
scenario i režija: Joss Whedon (po drami Williama
Shakespeara)
uloge: Amy Acker, Alexis Denisof, Nathan Fillion, Clark
Gregg, Reed Diamond, Fran Kranz, Jilian Morgese
Shakespeare je klasika i to je nepobitno. Svaki posao oko njega
je pipav, postoji armija učenjaka koji se bave proučavanjem samo njega. Iako se
čini da posle toliko napisanih knjiga, svako sa malo škole i malo pameti može
postaviti Shakespeara u tetru, operi ili baletu, pa čak i na filmu, to je
pogrešno. Ako se ide potpuno klasičnim pristupom, kritičari i „shakespearolozi“
će reći da je to dosadno i već viđeno. Ako se ide na potpunu modernizaciju i
rekontekstualizaciju, priređivač se ispostavlja riziku da se njegovo viđenje
nazove banalnim ili neutemeljenim.
Tog zadatka se prihvatio Joss Whedon, nakon dokazane
televizijske karijere (Buffy The Vampire
Slayer, Firefly, Angel, Agents of S.H.I.E.L.D, Dollhouse) i hollywoodske
karijere u vrtoglavom usponu (Serenity,
The Avengers, scenario i produkcija The
Cabin in The Woods) i čini se sa lakoćom rekonstruisao klasičnu komediju Much Ado About Nothing.
Priča je u principu poznata. Knez od Messine Leonato (Gregg)
priređuje prijem u čast svog prijatelja Don Pedra (Diamond) koji se vraća nakon
trijumfa u građanskom ratu protiv svog brata Don Johna. On sa sobom vodi svoja
dva vojnika, romantičnog Claudia (Kranz) i ciničnog neženju Benedicka
(Denisof). Claudio se zaljubljuje u Hero (Morgese), Leonatovu kćerku, a ostatak
vesele družine se trudi da navede Benedicka i jednako ciničnu Leonatovu rođaku
Beatrice (Acker) da se zaljube jedno u drugo. Međutim, Don John ima svoje
planove i uz pomoć svojih lakeja Borachia i Conrade (ovde iz nepoznatih razloga
promenjen u ženski lik) započinje intrigu kako je Hero neverna pravdoljubivom i
čestitom Claudiu. Na scenu onda stupa priprosti, ali dobroćudni i ipak
inteligentni šef straže Dogberry (Fillion) koji treba da razmrsi zaplet.
Ono što je bitnije od same priče (što se radnje tiče,
Shakespeara je nepotrebno dopisivati) su pojedinačne rediteljske odluke. Prvo,
jezik kojim se govori je Shakespearov jezik, ali je okruženje potpuno
modernizovano. To je izrazito rizičan postupak koji se pokazao kao preveliki
zalogaj za Gus Van Santa i njegovu adaptaciju Hamleta u korporativnu dramu. Umesto očekivane uštogljenosti,
Whedonova verzija je živahna i zaigrana, a glumci se sa lakoćom probijaju kroz
arhaični jezik. U skladu sa modernim okruženjem, moderni su i kostimi i
scenografija. Umesto dvorca u Messini, imamo veliku kalifornijsku vilu
(Whedonovu privatnu kuću), umesto straže imamo policajce, plemstvo i vojska
izgledaju kao sasvim obični predstavnici više klase. Dalje, kamera je ručna,
što je u skladu sa modernom kinematografijom i dodaje na ležernosti celog
filma. I na kraju, jedna od najvećih posebnosti ovog filma: snimljen je u
crno-beloj tehnici.
To bi se inače nazvalo bespotrebnim umetničarenjem, ali to
ovde nije slučaj. Crno-bela tehnika je upotrebljena kao podsetnik na screwball
komedije iz hollywoodskog zlatnog doba (30-ih), ali i nešto kasnijih godina.
Time reditelj pravi kontinuum od Shakespeara do modernih filmske i televizijske
produkcije (kalifornijske vile uparene sa jingle muzikom asociraju na Desperate Housewives i slične serije).
Naime, Much Ado About Nothing je
osnova za svaku romantičnu komediju, a Shakespeare je praktično izmislio
komediju intrige. Whedonov film na taj način obuhvata vremenski luk od
renesanse do danas, i zbog toga je (čast majstorima kao što je Kenneth Branagh)
veoma uspela i najživlja ekranizacija Shakespearove komedije.
Dodatni razlog tome su sjajni glumci koje najčešće ne
vezujemo sa filmom. Stariji Clark Gregg, Reed Diamond i Nathan Fillion su nam
poznati kao televizijski glumci. Clark Gregg je poznat kao agent Coulson iz
ekranizacija Marvelovog sveta, ali TV manijaci ga se sećaju i iz The New Adventures of Old Christine.
Reed Diamond ima jednu od zapaženijih uloga u advokatskoj seriji Franklin & Bash, ali nam je
najpoznatiji kao detektiv Kelerman iz Homicide:
Life on The Street. Nathan Fillion je najpoznatiji kao Castle, ali je već dugo na spisku Whedonovih saradnika, još od Buffy i Firefly. I Amy Acker i Alex Denisof su pre svega televizijski
glumci, sa Whedonom su sarađivali na Angelu.
Fran Kranz je „pokupljen“ iz Dollhouse,
a Jilian Morgese je debitantkinja. Clark Gregg i Reed Diamond odrađuju svoje
uloge na opušten i ležeran način, ipak su u pitanju rutinirani glumci. Fillion
je beskrajno simpatičan kao priprosti policajac, a njegovo skidanje i
stavljanje naočara za sunce je omaž znate-već-kome. Kad smo kod toga, i Fillion
izgovara one-linere, samo što su potpuno apsurdni, u stilu renesansnog humora
(glupost određenog lika je pokazivala pogrešnom upotrebom reči). Amy Acker i
Alex Denisof imaju sjajnu hemiju, i njihove scene verbalnog ping-ponga su pravo
uživanje. Kranz je malo drven, ali deo toga se može otpisati i na lik Claudia.
Jilian Morgese poseduje delikatnost i naivnost potrebnu za Hero.
Jedine sitnije zamerke su „menjanje“ Conradovog pola bez
ikakvog dramaturškog opravdanja, kao i činjenica da danas bez intervencije
zaplet Much Ado About Nothing ne bi
bio moguć, jer je svet otišao dalje od insistiranja na nevinosti buduće
neveste. Mada, to su detalji, pošto se percepcija časti i sramote nisu
promenili od početka civilizacije do danas.
Much
Ado About Nothing je neobičan
korak u Whedonovoj karijeri. Od njega bi se očekivalo da nema suviše ličnih
projekata, pa i kad ih ima da liče na ono što on inače radi (SF, horror i teen
niše). Sa ovim filmom ne dobijamo samo modernu artističku verziju renesansne
komedije, nego dobijamo zajedničke tačke na kojima se temelje komedije intrige
i situacije već 500 godina. Sve i da se bavi samo komercijalnim štancom do
kraja karijere, Much Ado About Nothing
Whedonu daje legitimitet veoma inteligentnog i ozbiljnog reditelja.
No comments:
Post a Comment