21.10.13

Much Ado About Nothing

2012.
scenario i režija: Joss Whedon (po drami Williama Shakespeara)
uloge: Amy Acker, Alexis Denisof, Nathan Fillion, Clark Gregg, Reed Diamond, Fran Kranz, Jilian Morgese

Shakespeare je klasika i to je nepobitno. Svaki posao oko njega je pipav, postoji armija učenjaka koji se bave proučavanjem samo njega. Iako se čini da posle toliko napisanih knjiga, svako sa malo škole i malo pameti može postaviti Shakespeara u tetru, operi ili baletu, pa čak i na filmu, to je pogrešno. Ako se ide potpuno klasičnim pristupom, kritičari i „shakespearolozi“ će reći da je to dosadno i već viđeno. Ako se ide na potpunu modernizaciju i rekontekstualizaciju, priređivač se ispostavlja riziku da se njegovo viđenje nazove banalnim ili neutemeljenim.
Tog zadatka se prihvatio Joss Whedon, nakon dokazane televizijske karijere (Buffy The Vampire Slayer, Firefly, Angel, Agents of S.H.I.E.L.D, Dollhouse) i hollywoodske karijere u vrtoglavom usponu (Serenity, The Avengers, scenario i produkcija The Cabin in The Woods) i čini se sa lakoćom rekonstruisao klasičnu komediju Much Ado About Nothing.
Priča je u principu poznata. Knez od Messine Leonato (Gregg) priređuje prijem u čast svog prijatelja Don Pedra (Diamond) koji se vraća nakon trijumfa u građanskom ratu protiv svog brata Don Johna. On sa sobom vodi svoja dva vojnika, romantičnog Claudia (Kranz) i ciničnog neženju Benedicka (Denisof). Claudio se zaljubljuje u Hero (Morgese), Leonatovu kćerku, a ostatak vesele družine se trudi da navede Benedicka i jednako ciničnu Leonatovu rođaku Beatrice (Acker) da se zaljube jedno u drugo. Međutim, Don John ima svoje planove i uz pomoć svojih lakeja Borachia i Conrade (ovde iz nepoznatih razloga promenjen u ženski lik) započinje intrigu kako je Hero neverna pravdoljubivom i čestitom Claudiu. Na scenu onda stupa priprosti, ali dobroćudni i ipak inteligentni šef straže Dogberry (Fillion) koji treba da razmrsi zaplet.
Ono što je bitnije od same priče (što se radnje tiče, Shakespeara je nepotrebno dopisivati) su pojedinačne rediteljske odluke. Prvo, jezik kojim se govori je Shakespearov jezik, ali je okruženje potpuno modernizovano. To je izrazito rizičan postupak koji se pokazao kao preveliki zalogaj za Gus Van Santa i njegovu adaptaciju Hamleta u korporativnu dramu. Umesto očekivane uštogljenosti, Whedonova verzija je živahna i zaigrana, a glumci se sa lakoćom probijaju kroz arhaični jezik. U skladu sa modernim okruženjem, moderni su i kostimi i scenografija. Umesto dvorca u Messini, imamo veliku kalifornijsku vilu (Whedonovu privatnu kuću), umesto straže imamo policajce, plemstvo i vojska izgledaju kao sasvim obični predstavnici više klase. Dalje, kamera je ručna, što je u skladu sa modernom kinematografijom i dodaje na ležernosti celog filma. I na kraju, jedna od najvećih posebnosti ovog filma: snimljen je u crno-beloj tehnici.
To bi se inače nazvalo bespotrebnim umetničarenjem, ali to ovde nije slučaj. Crno-bela tehnika je upotrebljena kao podsetnik na screwball komedije iz hollywoodskog zlatnog doba (30-ih), ali i nešto kasnijih godina. Time reditelj pravi kontinuum od Shakespeara do modernih filmske i televizijske produkcije (kalifornijske vile uparene sa jingle muzikom asociraju na Desperate Housewives i slične serije). Naime, Much Ado About Nothing je osnova za svaku romantičnu komediju, a Shakespeare je praktično izmislio komediju intrige. Whedonov film na taj način obuhvata vremenski luk od renesanse do danas, i zbog toga je (čast majstorima kao što je Kenneth Branagh) veoma uspela i najživlja ekranizacija Shakespearove komedije.
Dodatni razlog tome su sjajni glumci koje najčešće ne vezujemo sa filmom. Stariji Clark Gregg, Reed Diamond i Nathan Fillion su nam poznati kao televizijski glumci. Clark Gregg je poznat kao agent Coulson iz ekranizacija Marvelovog sveta, ali TV manijaci ga se sećaju i iz The New Adventures of Old Christine. Reed Diamond ima jednu od zapaženijih uloga u advokatskoj seriji Franklin & Bash, ali nam je najpoznatiji kao detektiv Kelerman iz Homicide: Life on The Street. Nathan Fillion je najpoznatiji kao Castle, ali je već dugo na spisku Whedonovih saradnika, još od Buffy i Firefly. I Amy Acker i Alex Denisof su pre svega televizijski glumci, sa Whedonom su sarađivali na Angelu. Fran Kranz je „pokupljen“ iz Dollhouse, a Jilian Morgese je debitantkinja. Clark Gregg i Reed Diamond odrađuju svoje uloge na opušten i ležeran način, ipak su u pitanju rutinirani glumci. Fillion je beskrajno simpatičan kao priprosti policajac, a njegovo skidanje i stavljanje naočara za sunce je omaž znate-već-kome. Kad smo kod toga, i Fillion izgovara one-linere, samo što su potpuno apsurdni, u stilu renesansnog humora (glupost određenog lika je pokazivala pogrešnom upotrebom reči). Amy Acker i Alex Denisof imaju sjajnu hemiju, i njihove scene verbalnog ping-ponga su pravo uživanje. Kranz je malo drven, ali deo toga se može otpisati i na lik Claudia. Jilian Morgese poseduje delikatnost i naivnost potrebnu za Hero.
Jedine sitnije zamerke su „menjanje“ Conradovog pola bez ikakvog dramaturškog opravdanja, kao i činjenica da danas bez intervencije zaplet Much Ado About Nothing ne bi bio moguć, jer je svet otišao dalje od insistiranja na nevinosti buduće neveste. Mada, to su detalji, pošto se percepcija časti i sramote nisu promenili od početka civilizacije do danas.
Much Ado About Nothing je neobičan korak u Whedonovoj karijeri. Od njega bi se očekivalo da nema suviše ličnih projekata, pa i kad ih ima da liče na ono što on inače radi (SF, horror i teen niše). Sa ovim filmom ne dobijamo samo modernu artističku verziju renesansne komedije, nego dobijamo zajedničke tačke na kojima se temelje komedije intrige i situacije već 500 godina. Sve i da se bavi samo komercijalnim štancom do kraja karijere, Much Ado About Nothing Whedonu daje legitimitet veoma inteligentnog i ozbiljnog reditelja.