Now You See Me

2013.

režija: Louis Leterrier

scenario: Ed Solomon, Edward Ricourt, Boaz Yakin

uloge: Jesse Eisenberg, Isla Fisher, Woody Harelson, Mark Ruffalo, Melanie Laurent, David Franco, Morgan Freeman, Michael Caine

Now You See Me se slobodno prevodi kao „sad me vidiš, sad me ne vidiš“, znači jedna od najotrcanijih faza koju danas upotrebljavaju samo vašarski mađioničari i kafanski zgubidani. Ovde imamo jedan sasvim legitiman, iako nelogičan film, bez prevelikih ambicija, osim da nas zaspe efektima i zabavi. Zanimljivo, ovo je već drugi mađioničarski naslov ove godine, neozbiljniji, kitnjastiji i sa opštijom i tupljom kritičkom oštricom nego The Incredible Burt Wonderstone. Ali je od svog prethodnika zabavniji, iako prema kraju jednako generički i nepamtljiv.

Mehanika filma liči na „heist“ trilere, popu Ocean's serijala, i to je normalno jer su naši junaci mađioničari koji izvode pljačke. Njihovi motivi su motivi Robin Hooda, novac ne zadržavaju za sebe, nego ga dele publici, novac pada s neba ili se pojavljuje na njihovim bankovnim računima. Mete za pljačku i podvalu su namerno izabrane, pa se pojavljuje motiv osvete i sitni začin zavere. Sve to je zasuto specijalnim efektima, očekivanim režijskim postupcima i prilično dobrom glumom. Dobra stvar je što efekti služe svrsi, odnosno imaju dramaturško opravdanje i nisu isključivi show off, priča o iluzionistima dovoljno drži pažnju da nisu potrebna preterano originalna rediteljska rešenja, a izbor glumaca je odličan, spajajući nešto mladih i obećavajućih glumaca, nešto glumaca srednje generacije i nešto veterana koji svoje epizodne uloge mogu odigrati i u snu.

Paradoks je u tome da bi utisak o filmu bio bolji da početak nije tako furiozan, da ne stiska našu pažnju i ne pušta je. Furiozni početak, kada se radi bez plana za kraj, postavlja standarde previsoko i onda te standarde teško može održati. Znači, pada u generičnost, u predvidljivi mišmaš efekata, koje često možemo pogoditi u detalj, a svakako pogađamo kada će se dogoditi. To što ne pogodimo odmah ko je gospodar iz senke ne znači mnogo, pošto do kraja filma eliminacija ostalih sumnjivaca odradi svoje.

Radnja bi tekla ovako: četvoro mladih mađioničara dobije karte sa pozivom da se nađu u određeno vreme na određenom mestu. J Daniel Atlas (Eisenberg) je najkonvencionalniji od te ad hoc bande, nominalni vođa predstave i stereotipni mađioničar kakvog smo već viđali, a osnovna osobina mu je da je arogantan i manijak za kontrolu. Merritt McKinney (Harelson) je ne naročito uspešni mentalist koji je potrošio staru slavu, pa mulja turiste čitajući njihove tajne iz govora tela. Henley Reeves (Fisher) je bivša Atlasova pomoćnica koja sada ima svoju „houdinijevsku“ tačku sa bežanjem iz bazena sa piranama. Najmlađi član ekipe je Jack Wilder (Franco), manje mađioničar, a više džeparoš. Njihov sponzor je osiguravajuća kuća čiji je predstavnik Arthur Tressler (Caine). Kada izvedu svoju prvu pljačku, postaju meta čudnog policijskog tandema, FBI agenta Rhodesa (Ruffalo) i agnetice Interpola Alme Dray (Laurent), ali i razbijača mađioničarskh mitova Thaddeusa Bradleya (Freeman). Ostalo je jurnjava, sa svim segmentima (tučom, trkom ulicama New Yorka, eksplozijama i ostalim CGI varijantama), koja se odvija po krilatici naslova filma: sad me vidiš, sad me ne vidiš.

Glumci su dobri i uverljivi, i sa relativno malo vremena za svakog posebno uspevaju da pridonesu filmu. Michael Caine i Morgan Freeman svoje uloge su odigrali standardno dobro. Eisenberg se sjajno snalazi kao arogantni tip, ali to ne i čudi, pošto je odigrao Marka Zuckerberga. Isla Fisher je zavodljiva, David Franco će i dalje biti poznat kao Jamesov mlađi brat. Melanie Laurent, Shoshana iz Inglorious Basterds, ima tipičan evropski šarm koji se od nje i traži. Mark Ruffalo je u stanju da odigra svoju ulogu nervoznog i lagano tupavog FBI agenta bez muke. Woody Harelson ipak dobija nagradu za najbolju ulogu u filmu, veoma simptatično izvodeći svoju ulogu kao mešavinu propale zvezde i priprostog zajebanta.

Ekipa iza kamere je manje impresivna. Reditelj Louis Leterrier je svoje ime stekao u štancerskim evropskim akcionim hitovima iz kuhinje Europa Corp, pre nego što je dobio štancerske rediteljske poslove u Hollywoodu (The Incredible Hulk, Clash of The Titans). Scenarista Edward Ricourt je debitant, Ed Solomon i Boaz Yakin su napisali i/ili režirali neke od većih i bitnijih i neke od glupljih i besmislenijih naslova u Hollywoodu, bez nekog naročitog reda.

Formuličnost i nepamtljivost filma ne kvari zabavu, barem ne previše. Ambicija filma nije da pokaže suštinu mađioničarskog zanata, kao Prestige, ili da uđe u zakulisje industrije zabave, kao The Incredible Burt Wonderstone. Neodređeni lagano levičarski kontekst je simpatičan začin, ali nedovoljno iskorišten. Sve u svemu, film je uspeo u zadatku da gledaoca zabavi i da mu naplati kartu. Već je u planu nastavak, mada ne bi imao smisla. No dobro, šta od štanceraja pa ima smisla?