26.10.13

Beyond The Hills / Dupa dealuri

2012.
scenario i režija: Cristian Mungiu (po romanu i feljtonima Tatiane Niculescu Brann)
uloge: Cosmina Stratan, Cristina Flutur, Valeriu Andriuta, Dana Tapalaga

Pre više od 40 godina, originalni Exorcist je pokrenuo lavinu zvaničnih i nezvaničnih nastavaka, uglavnom eksploatacijskih horor filmova čija je namena da bogobojažljiva publika zuri u ekran i proždire kokice i nokte. Od tada smo se pitali hoće li neko temu egzorcizma, izuzetno opasnog rituala, obraditi sa neke intelektualnije strane, prikazujući opasnost i diletantizam postupka, njegove uzroke i posledice. Rumunski film Beyond The Hills je baš takav film, ali i mnogo više od toga.
Pored egzorcizma, on se bavi i prigodnom lezbejskom vezom, pitanjem siromaštva, odsustva etike, sujeverjem i generalno glupošću i zatucanošću, u religijskom, emotivnom, neretko i intelektualnom. Treba napomenuti da je film snimljen po ne-fikcijskoj knjizi i feljtonima, te da prikazuje manje ili više stvarne događaje. U pitanju je anatomija jedne tragedije.
Alina (Flutur) i Voichita (Stratan) su odrasle zajedno u sirotištu i gajile emotivnu (verovatno i seksualnu) vezu. Alina je otišla u gastarbajtere, radila vredno da bi skupila dovoljno novca da sa sobom dovede i prijateljicu. Voichita je, sa druge strane, našla mir i smisao života u skromnom i jednostavnom manastirskom životu u zabiti bez struje i vode. Manastirom upravlja sveštenik koga zovu Tata (Andriuta), a monahinje predvodi časna majka (Tapalaga). Problemi nastaju kad Alina dođe da podigne školsku diplomu koja joj treba za posao, ali želi da sa sobom povede i Voichitu u novi, možda bolji život sa makar minimalnom šansom da se izvuku iz spirale siromaštva. Voichiti, naprotiv, svet materijalnog ne znači puno, u manastiru ima sve što joj treba.
Motivacija likova u ovom filmu je neverovatno realistična i suptilna. I Alina i Voichita žele da izbave jedna drugu. Alina Voichitu od religijske zatucanosti i obmana koje govori pragmatični, ali konzervativni sveštenik. Voichita Alinu od greha, jer je uverena da u čovečijem srcu treba da bude mesta samo za boga. Sveštenik pokazuje dozu pragmatizma oko poslova manastira, njegove mikro-ekonomije, slobodnih mesta u ćelijama za monahinje i iskreno želi na svoj način da pomogne ljudima u zajednici i drugima, ali samo u okviru svojih mogućnosti. Po pitanjima vere je dogmatičan i fanatičan, i to je jasno odmah na početku, kada za stolom drži tiradu o zlu Zapada, koristeći gay prava kao klučne argumente. To će sve skupa dovesti do temeljnog nesporazuma sa tragičnim posledicama.
Alina i sveštenik su dominantne ličnosti, samo što je Alina emotivno labilna i verovatno ima dijagnozu (jasno je da je u pitanju shizofrenija, ali to nigde nije eksplicitno navedeno), a sveštenik je fundamentalista. Između njih je Voichita, koja jedina od monahinja (uz časnu majku) Alinu vidi kao ljudsko biće, a ne otelotvorenje Satane, i to je pozicionira u centar sukoba svetonazora.
Sa tehničke strane, kvalitet ovog filma je neupitan: atmosfera je sjajno uhvaćena kamerom, kadrovi manastira pod snegom imaju jak vizuelni naboj. Tome pomaže obilata upotreba srednjeg plana, što gledaoca stavlja u ravan sa likovima i događajima. Glumci su odlično izabrani i vođeni sigurnom, klinički preciznom rukom reditelja.
Druge prednosti filma su u isto vreme nedostaci. Obilje pozadinskih informacija o spirali siromaštva i nedostatku profesionalne etike i ljudskosti su date kroz sporedne likove detaljno i u sporom tempu, pa to guši narativnu liniju. Reditelj kao da nam ne predstavlja događaje i teme (lezbejsku vezu, shizofreniju, egzorcizam) na direktan način, nego ga zanimaju isključivo uzroci i posledice. Film je zbog toga predugačak (150 minuta) i težak za praćenje, reklo bi se opterećen. Publika koja očekuje horor momente će takođe ostati prikraćena za eksplicitnost, Alinine vriske i sveštenikove molitve samo čujemo, ali ih ne vidimo, kao što ne vidimo ni slučajno improvizovani krst za koji je Alina privezana tokom egzorcizma.
Rasprava o tome da li su to pravi postupci za ovakav film ostaje otvorena, film je ipak nagrađen za najbolji scenario i žensku ulogu u Cannesu, uz nominaciju za Zlatnu Palmu. Christian Mungiu je jedan od najprominentnijih rumunskih autora i prvi nagrađen u Cannesu, te jedan od predvodnika cele rumunske filmske scene za kojom vlada prava pomama u poslednjih desetak godina. Beyond The Hills dolazi posle 4 Months, 3 Weeks and 2 Days, ljudskom koja detaljno secira mučne 80-te u Rumuniji pod Ceausescuom. Odjek tog perioda je prisutan i u Beyond The Hills, sirotišta i bolnice su pretrpani, ruralno stanovništvo se grčevito bori za opstanak, ne postoji nikakvo poverenje u sistem, iako se film dešava 25 godina kasnije nego prethodnik, i već se razvila kakva-takva srednja klasa.

Ovaj film će nam možda još malo otkriti Rumuniju, veliku i često kontradiktornu zemlju u našem susedstvu. Sramota je koliko o njoj imam(o) malo pojma, te se sve svodi na šale o Drakuli, Miodragu Belodediću koji je pešice prešao granicu sa jednom sportskom torbom prtljaga ili o jeftinim najamnim radnicima koji su plutali preko Dunava na plinskim bocama. Mogao sam pretpostaviti, ali nisam znao da je pravoslavna crkva tako aktivna u rumunskom društvu, da će ljudi pre poslušati popa nego doktora, te da je crkva zatucana i korumpirana istovremeno. U tom i takvom okruženju, Beyond The Hills je ne samo moguća priča, nego priča koja će se još dosta puta ponoviti pre nego što neko odreaguje. Izuzetno spor i mučan, ovaj film nije za svakoga, iako bi trebalo stisnuti petlju i pogledati ga od početka do kraja.