Only God Forgives

2013.

scenario i režija: Nicolas Winding Refn

uloge: Ryan Gosling, Kristin Scott Thomas, Vithaya Pansrigram, Tom Burke

Izgleda da je Ryan Gosling na misiji da pomogne rediteljima sa kojima je već sarađivao da ponovo postignu uspeh. To nije loše kada glumci imaju moć transformacije ili jako prisustvo u okviru tipske uloge. Primer za prvo je saradnja između Kyla MacLachlana sa Davidom Lynchom na njegovim ranijim filmovima ili konstantno prisustvo Frances McDormand u filmovima braće Coen (dobro, ona je žena jednog od braće, pa ima ozbiljnu protekciju). Primer za drugo je Harvey Keitel kao kriminalac u ranim radovima Quentina Tarantina ili Steve Buscemi kao čudak kod Coenovih. Problem sa Goslingom je što je negde između ta dva, sposoban je da odigra različite uloge pod čvrstim rediteljskim vođstvom, ali u poslednje vreme uglavnom igra macho badass tipove sa emocionalnim izražajem prosečnog balvana. Only God Forgives u tom smislu nije nikakav izuzetak. Ryan Gosling je tu pušten da bude balvan i njegova karijera počinje da ide u smeru typecasta ili, još gore, seagalizma (igranje potpuno istih likova pod različitim imenima).

Kamo sreće da je to jedini problem. Drugi, mnogo veći problem je autor Nicholas Windig Refn koji je izgleda ozbiljno shvatio kritičarske i hipsterske hvalospeve i počeo sebe da smatra za nekakvog genija. Dešavalo se i boljima od njega, Tarantino je isto tako bio uveren u svoju genijalnost (možda je još uvek), pa je sa Jackie Brown pao na tvrdo tlo i nakon toga promenio kurs u karijeri, slažući uspelije ili manje uspele pop-kulturne kolaže koji ne pretenduju na ozbiljnost. Bilo bi lepo da se Refn okane ćorava posla i konačno snimi nešto manje pretenciozno. Pusher trilogija i Bleeder su legitimni žanrovski filmovi nabijeni nasiljem i akcijom, ali imaju smisla. Bronson je sjajna studija nasilja. Valhalla Rising je jedan inovativan, mada na momente naporan film. Drive je beskonačno pretenciozan, ali ga spasavaju sporedni likovi sa svojom legitimnog motivacijom i reference na veoma stabilnog autora Waltera Hilla, dok ga na dno vuku inertni Gosling koji ne vidi razliku između mikro-glume i tupog stajanja i predvidljivi scenario. Istini za volju, Drive se više bavi stilom nego supstancom, ali to je slabo opravdanje.

U svakom slučaju, u poređenju sa Only God Forgives, Drive deluje kao kultni klasik stare škole, kao hollywoodski film čvrste konstrukcije. Novi Refnov film pokazuje sve simptome egomanije: ima gomilu tema i ideja od kojih skoro ništa nije razrađeno, silni kadrovi i scene su dodati da se razduži minutaža. To ostavlja utisak intelektualne lenjosti, kada objektivno ima materijala za 30 minuta kvalitetnog filma, glupo je razdužiti ga sa po pola sata ridikuloznog baljezganja i scena u kojima ljudi hodaju, gledaju u stvari, dodiruju ih ili pevaju karaoke. Posebno idiotske scene su one koje se oslanjaju na „torture porn“ kakav vidimo u Hostelu ili Saw filmovima, kada su druge nasilne scene malo ipak sakrivene, zamuljane rakursima tako da se ne vidi baš sve. Sve bi bilo mnogo bolje kada bi se Refn prihvatio posla, stavio prst na čelo i našao scenaristu da pretvori teme u koherentnu radnju, dajući prednost jednim nad drugima.

Radnja filma se da ispričati u nekoliko rečenica. Julian (Gosling) je kriminalac koji drži boks-klub kao masku za narko-kartel u Bangkoku. Njegov brat Billy (Burke) započne sranje tako što siluje i ubije šesnaestogodišnju prostitutku, a slučaj padne šaka policijskom inspektoru Changu (Pansrigram), poznatom po nošenju mača, posećivanju karaoke barova i nadimku „Anđeo Osvete“. Stvari se loše završe za Billija, i onda na scenu stupa njegova i Julianova majka Crystal (Scott Thomas), internacionalna narko kraljica. Pošto Julian nema volje da se sveti i u tome ne vidi smisla, ipak Billy nije ubijen usred bela dana iz čista mira, Crystal vrši pritisak na njega stalno ga omalovažavajući i šalje druge svoje pione da ubiju Changa, na šta Chang neće ostati ravnodušan i spirala nasilja će se vrteti dok većina likova ne završe mrtvi.

Problem leži u Refnovoj ambiciji koja nije ničim potkrepljena u ovom filmu. Jasno je da aludira na edipov kompleks u slučaju Juliana, koji je, navodno, ubio svog oca i bio ljubomoran na brata, ali to je izvedeno kroz užasne replike iz usta inače stabilne glumice poput Scott Thomasove. Sve što ona kaže su uvrede (na Julianov račun, na račun njegove devojke Mai i na račun recepcionarke u hotelu) i ponavljanje da je došla da pokupi telo svog prvog sina, i to od glumice pravi budalu a od njenog lika neuverljivu nakazu. Gosling je standardno loš, kao uostalom svugde u poslednje vreme, ima zadatak da pokaže ukupno dve emocije: bes i iznenađenje, i u tome ne uspeva. Chang je tek misterija, o njemu ne saznajemo ništa: zašto ima kinesko prezime kada su dva jedina detalja na njemu (mač i karaoke) japanske stvari? Zašto je opsednut osvetom? Zašto ne zarezuje policijsku proceduru i kako mu to uspeva? U scenama u kojima se on pojavljuje, videćemo ili nasilje i „torture porn“ ili pevanje tajlandskog popa u statičnim barovima. Previše je karikiran i za likove iz hongkonških i japanskih baletskih akcionih spektakala.

Vizuelni identitet filma je tek priča za sebe. Možda će nekoga opčinti plavi, žuti i crveni filteri, ali to prosto nije ni dovoljno ni posebno originalno. Drugo, Bangkok kao stereotip dalekoistočnog grada greha je malo potrošen, s obzirom da je Bangkok megalopolis sa mnogo više aspekata od neona, nelegalnog boksa i jeftinih kurvi. Ono što posebno nema smisla u filmu je pasivnost svih statista, koji ne reaguju ni na najpotresnije mučenje, kao da su pacijenti u umobolnici, a ne obični građani jednog velikog grada. Kao navikli su na sve, šta li, a to je malo rasistički stav prema Bangkoku i njegovim građanima. Zvučna shema je malo konfuzna, mešajući elektronsku muziku i klasiku sa soundtracka sa ambijentalnim zvukovima tajlandskog popa iz klubova, ali je dovoljno low key da ne nervira gledaoca za promenu. Sa pozitivne strane, tuče su izvedene znalački, retke akcione scene su napete, čak su i nasilne scene, ma koliko nepotrebne, najčešće vešto izvedene i vizuelno privlačne.

Ali to nikako nije dovoljno da spasi ovaj užasan, užasan film. Jasno je da su Refnu kao uzori poslužili Alejandro Jodorowsky (Santa Sangre) i Gasper Noe (Irreversible, Enter The Void), ali Refn nema ni autorske imaginacije ni znanja da ih uspešno citira. Driver je mogao imati istu sudbinu, ali Refnovo znanje i imaginacija su bili dovljni da uspešno citira Hilla. Noe i Jodorowsky su preveliki zalogaj i teško ih je citirati i pogoditi njihove kontekste. Zbog svog idiotski smešnog dijaloga, obilja praznog hoda i likova za koje nas ne može biti briga, Refn je miljama od svojih uzora. Nije najjasnije šta bi ovaj film hteo da bude: uvrnuta komedija koja nije nikome smešna, melodrama o osveti, psihološka studija nasilja ili edipovog kompleksa ili akcioni triler azijskog tipa. Refn je hrabro uleteo u teško ostvariv zadatak i pao kao žrtva sopstvenog ega. Možda mu (samo) Bog oprosti, kritika nije i verovatno neće.