22.10.13

Čefurji raus! / Southern Scum Go Home!

2013.
scenario i režija: Goran Vojnović (po sopstvenom romanu)
uloge: Benjamin Krnetić, Dino Hajderović, Ivan Pašalić, Jernej Kogovšek, Emir Hadžihafizbegović, Mediha Musilović, Vesna Trivalić, Zoran Cvijanović, Polona Juh, Milan Pavlović, Daria Lorenci

Kada se pojavio, roman Čefurji raus! (u slobodnom prevodu Južnjaci marš!) podigao je puno prašine kao do tada jedino delo koje se bavi fenomenom čefura, odnosno stanovnika Slovenije poreklom iz drugih, južnih republika pokojne SFRJ. Etimološki, pojam „čefur“ potiče od reči „čifut“, pogrdnog termina za jevreje, pre svega one siromašne i getoizirane. U suštini, Slovenci ne vole i ne razumeju čefure, ali to nije nikakva novost, ni ti isti čefuri u svojim zemljama (što je posebna tema) ne vole neke druge došljake, recimo Rome. Proces migracija je takav, mnogi dolaze i prolaze, neki se opredele za integraciju, nekima integracija nije u interesu ili često nije ni dostupna, negde je melting pot uspeo (uglavnom u društvima koja su sama po sebi došljačka), negde nije.
Po romanu je napravljena predstava koja je veoma brzo postala hit, da bi se sve završilo sa filmom. Isti materijal u tri različita formata ume da ispadne različit, svaki medij ima svoje teme i svoje kanale komunikacije. I to je osnovni problem sa ovim filmom, pošto se dobar deo romana „odigrava“ u unutrašnjem svetu lika. To je pravilno ispravljeno sa naratorom, koji je pokrio prostora koliko je mogao, a da ne uguši fluidnost filma.
Nakon definicije čefura (ne znam da li je zaista ta reč uneta u rečnik), prva scena u filmu nas polako uvodi u njihov svet. Čefuri su specifikum Slovenije, i to pre svega većih gradova, u ovom slučaju Ljubljane. Njihovi očevi su došli trbuhom za kruhom da rade mahom fizičke poslove, neki u doba SFRJ, neki kasnije. Kao, uostalom, i svi industrijski radnici. Danas čefuri imaju sve manje nacionalnu konotaciju, a sve više sub-kulturnu, uporedivu sa džiberima ili šabanima u južnim krajevima. (Trenerke, kajle, airmaxice, taj rad.)
Slovenija je očuvala socijalnu komponentu, ali ona nije izražena kao u SFRJ, kada su radnici pod povoljnim uslovima dobijali stanove. Tako je najveća koncentracija čefura na periferiji Ljubljane, a naši filmski junaci žive u Fužinama, tipičnom novom blokovskom naselju. Narator i glavni lik Marko (Krnetić) nam objašnjava fenomen komšiluka, kako je nastao (planskim naseljavanjem došljaka u nova naselja) i čemu služi (uvek se sve može nabaviti iz druge ili treće ruke, operacija preko reda, tehnički pregled na vezu ili karte za utakmicu). Loša strana komšiluka je to da komšije žive ne baš prijatnim životom, u malim stanovima, sa malo novca i često puno stresa. Tako omladina uglavnom visi ispred zgrade i dangubi, da ne sluša roditelje kako se svađaju, ponekad ode u grad, neretko napravi neko (sitno) sranje... Markov otac Radovan (Hadžihafizbegović) ima ceo plan složen za njega: Markovo je da vredno trenira košarku, a neki komšija će ga već progurati u Olimpiju. Markov problem je disciplina, on zna da mangupski reši utakmicu, ali nije timski igrač i u lošim je odnosima sa trenerom, pa će na koncu prestati da odlazi na treninge. Njegovi drugari su priča za sebe...
Adi (Pašalić) je, ne svojom voljom, glava kuća, jer se stariji brat drogira i klošari po Ljubljani, a otac radi u Austriji. Adi svoj stres rešava pušenjem trave i sitnim podjebavanjem. Dejanu nad glavom visi selidba u Slovenske Konjice, rodno mesto njegove nervozne majke (Juh), koja ne može više da trpi njegovog pijanog i neodgovornog oca (Cvijanović). Aco samo čeka priliku da eksplodira, a opravdanje za svoj temperament nalazi u činjenici da nema oca, a da njegovu majku Marinu (Trivalić) prati loša sreća od pamtiveka. Dobro, pa šta je problem sa tim momcima, zašto ne uče škole, traže poslove, šta već? Tu dolazimo do kompleksnih socijalnih pitanja na koja je nemoguće dati potpuni odgovor. Verovatno nikog to ne uče u školi, a znanje iz kuće je tek misaoni pojam, ali život više nije isprogramiran kao u doba socijalizma (škola – možda fakultet – posao – deca) i trenutni uslovi su surovi, posebno kada krećeš sa hendikepom, kao stranac u zemlji u kojoj si rođen. Za te momke nema sreće u Sloveniji, jedini način da ih domaćini prihvate je sport ili umetnost, ali za to je potreban i talenat i trud i disciplina. A što se onda ne vrate kada im je tako loše?
To će Marko otkriti na kraju filma, nakon jednog malo većeg sranja kojem je prisustvovao. Naime, čefuri su tamo po svojim bosnama, srbijama, makedonijama još veći stranci nego u Sloveniji, taj nivo ležernosti, raspojasanosti i balkanštine nisu ni mogli da zamisle u Ljubljani.
Marko je centralni lik filma, ali daleko od toga da je jedini. On ima svoja tri drugara, i ima svoju disfunkcionalnu familiju (Hadžihafizbegović igra oca Radovana u najboljim manirama balkanskih patrijarhalnih očeva i sjajno je uparen sa Medihom Musilović, koja je na ivici da se baci na zemlju i zaplače od muke). I njegovi drugari imaju svoje familije i svi oni imaju komšije... Konstrukcija filma je nategnuta do pucanja, narativna linija se često skriva u obilju priča sa strane, a širina te panoramske čefurske sage postaje teška za praćenje. Ono što ga spasava je to što Vojnović nije „fake“, što zna o čemu priča, a usput mu Abdulah Sidran pomaže sa dijalozima. Vojnović zaista voli i razume svoje likove, ne štiti ih i ne osuđuje.
Film zaista uspeva po pitanju glume, mladi naturščici su upareni sa velikim glumačkim imenima ex-YU prostora, a i stariji i mlađi će povremeno opaliti poneku sjajnu repliku za pamćenje. Te replike nisu slučajne, niti okidač za jeftini smeh, sve su potpuno u funkciji priče. I kroz scenario se razvija drama i dinamika među likovima, što je možda logično kada je jedan čovek imao potpunu autorsku kontrolu, ali priča je malo složenija. Čefurji raus! je isprva bio filmski scenario, koji je državna produkcijska kuća glatko odbila, a autor (reditelj po obrazovanju) ga je onda pretočio u knjigu. Za ovaj konkretni film on nije iskoristio stari scenario, iako je mogao, nego je nanovo napravio adaptaciju knjige, imajući u vidu i predstavu. Soundtrack je smislen i kvalitetan, sa urbanim numerama iz offa i sa tvrdim turbo-folkom ambijentalno. Vizuelni identitet filma je u redu, s obzirom na prilike u ministarstvu za kulturu i mizerne budžete, a Čefurji raus! nisu koprodukcija, iako bi mogli biti.

Šteta je što ovaj film nije stigao na vreme za sarajevski ili neki drugi festival u ex-YU regionu, pošto su slabe šanse da ode u redovnu distribuciju. Kulturni jaz između Slovenije i drugih republika je sve veći, a dobar deo publike ostaje prikraćen za solidne filmove. Slovenija ima i solidnu nezavisnu produkciju i ulazi u brojne koprodukcijske projekte, pored domaće, državne produkcije. Ponešto od tih filmova zaigra po festivalima, ali većinom treba čekati na televizijsko prikazivanje. Tema filma bi mogla biti posebno interesantna ljudima koji bi je pogledali iz nekog drugog ugla, daleko od Slovenije, kao tipičnu priču o margini. A Slovence treba da podseti da su čefuri tu, da ne idu nikamo, i da ne bi bilo loše kada bi i jedni i drugi našli zajednički jezik, kada su već u istom loncu. Kako stvari stoje sa ekonomijom, čefuri su možda samo avangarda siromaštva, a njihovim stopama će Slovenci tek krenuti.