14.10.13

The Place Beyond The Pines

2012.
režija: Derek Cianfrance
scenario: Derek Cianfrance, Ben Coccio, Darius Marder
uloge: Ryan Gosling, Eva Mendes, Bradley Cooper, Ray Liotta, Mahershala Ali, Ben Mendelsohn, Harris Yulin, Emory Cohen, Dane DeHaan

Malo koji film u okviru iste uredničke ekipe dobije dve potpuno suprotne kritike, jednu koja ga proglašava genijalnim ogledom o društvenoj stvarnosti i drugu koja potencira da je u pitanju stilska vežba sa veoma nezgrapno izloženim sadržajem. Da stvar bude čudnija, obe kritike su apsolutno ispravne i logične iz uglova gledanja dvojice kritičara. The Place Beyond The Pines vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim, to je film koji ne može dobiti mlaku kritiku.
Autor filma je Derek Cianfrance, koji dolazi iz avangardnog i eksperimentalnog miljea i koji za sobom već ima kritički veoma cenjen film Blue Valentine (2011). Kao i prethodnik, The Place Beyond The Pines je film izrazito socijalnog i emotivnog naboja koji se bavi ljudima sa nižih stepenika društvene lestvice. Film je podeljen na tri pomalo nezgrapne i slabo povezane linearne celine.
Prva trećina se bavi sudbinom motocikliste Luka (Gosling), koji jednom godišnje dolazi u provincijalni i beznadežni gradić Schenectedy, NY sa putujućim cirkusom gde nastupa na zidu smrti. Tu otkrije da je prošle godine konobarici Romini (Mendes) ostavio suvenir u vidu sina. Romina pokušava da uredi život tako da Luke ne upozna sina, čak ima i novog partnera Kofija (Ali), međutim Luke je istrajan da svom sinu ne pruži odrastanje bez oca, kakvo je on imao. Planira da se stalno naseli u gradu, a lokalni motorista Robin (Mendelsohn) mu nudi smeštaj u prikolici i posao u njegovoj radionici, ali i jednu zanimljivu karijernu mogućnost: pljačkanje mali lokalnih banaka. Luke će doći u sukob sa zakonom, a lov na njega će predvoditi mladi i obrazovani policajac Avery Cross (Cooper). U njihovom obračunu Luke gine, a Cross biva ranjen i proglašen za heroja.
U drugom činu se film bavi Crossovim pokušajem da iskoristi svoj herojski status za napredak u karijeri i poziciju primerenu njegovom statusu i obrazovanju. On će uleteti u sukob sa načelnikom policije koji bi da zadrži status quo po svaku cenu, što podrazumeva endemsku policijsku korupciju čiji lanac predvodi Deluca (Liotta). Toj situaciji ne pomaže činjenica da je Cross novopečeni otac.
Treći i završni čin počinje sa sahranom Crossovog oca, nekadašnjeg uticajnog sudije, a bavi se Crossovim i Lukovim sinovima A.J.-em i Jasonom, njihovim inicijalnim druženjem i kasnijom Jasonovom opsesijom da izravna račune iz prošlosti koje su napravili njihovi očevi.
Osnovni problem filma je količina građe (likova, podataka i situacija) koja je primerenija za književnu trilogiju, mini-seriju ili tri vezana filma. I to vezana treba shvatiti vrlo uslovno, jer poveznice među pričama nisu ni izbliza dovoljno čvrste i deluju arbitrarno. Drugi problem proizilazi iz prvog, a to je jako loša ritamska struktura. Dok prvi deo ima nekog potencijala za napetost, drugi i treći su antiklimaksi, koji još počinju od antiklimaksa na kraju prvog dela. Dodajmo tome da su sva tri dela liče na po nekoliko drugih filmskih i televizijskih ostvarenja.
Prvi deo donekle podseća na Drive (2010, Nicolas Winding Refn), najviše zbog skoro reprizirane uloge Ryana Goslinga, koji je pomalo odgovorni kriminalac-avanturista sa striktnim macho moralnim kodeksom, a pomalo čisti psihopata. Goslingov manirizam je notoran, njegova gluma je tankoj granici mikro-glume i konstantnog podglumljivanja, i neodoljivo podseća na Steva McQueena, macho heroja iz prošlosti. Na Drive asocira i završni obračun izveden reklo bi se namerno nespretno, nenapeto i reklo bi se anti-hollywoodski. Pozitivno osveženje je Eva Mendes kojoj godine dodaju karakter i uverljiva je kao marljiva, a ipak životom išibana emigrantkinja koja samo želi svoj delić američkog sna.
Drugi deo je glumački najjači, pre svega zbog sjajne uloge Bradleya Coopera kao policajca koji, iako pametan, misli da je pametniji nego što zaista jeste. Cooper je glumac koji ima izuzetnu moć transformacije, od uloga u ćoravim komedijama, preko akcionih filmova do ostvarenja u konkurenciji za Oscara. Cooperu tu sjajno pomaže Ray Liotta, sinonim za korumpiranog policajca sa mafijaškim metodama i sklonostima. Njegova uloga detektiva Deluce nije ništa novo, ali neke stvari ne treba menjati. Ono što je problem sa drugim segmentom, osim tempa, je i činjenica da smo sve to već videli nebrojeno puta, u uspelim ili neuspelim oblicima na filmu (Serpico, Prince of The City, Copland, Training Day, Righteous Kill) i na televiziji (The Wire, The Badge). Načelno ću se složiti da dobre stvari ne treba menjati, međutim bez neophodnih intervencija filmovi o policijskoj korupciji su ispričana priča. To ne menja ni jedna sjajna scena u maniru mafijaških filmova u kojoj Liota dominira.
Treći deo je loš, neoriginalan, sa slabo razrađenim likovima za nosioce, sa poentom o spirali nasilja ispričanom još u American History X. Prvo, ni A.J. ni Jason nisu definisani dalje od srednjoškolskih stereotipa. A.J. je dete razvedenih roditelja i na sebe privlači pažnju napijanjem i duvanjem, ali i oblačenjem, češljanjem, govorom i ponašanjem u stilu „greaseball“-a, italijanskog polukriminalnog tipa iz Bronxa ili Brooklyna, nalik na Mladena Žarkovića u Šejtanovom ratniku, sa razlikom da je Žarković karikatura u generalno zezalačkom i neozbiljnom filmu, što je primereno. Jason odrasta sa majkom i očuhom u luzerskoj atmosferi i bluzu radničke klase, i kao takav je školski usamljenik van bilo koje ekipe. Dobra stvar je što je izbegnuta zamka sa školskim nasiljem, pa Jason ima malo integriteta. Loše je što mladi glumci nisu bili u stanju da unesu ništa autentično u inače smuljanu i dosadnjikavu priču o osveti.
Takav podeljen utisak ostavljaju i vizuelni elementi filma. Shakycam je ponekad opravdan, a ponekad deluje pomodarski, svaki kadar filma je ispoliran tako da deluje nehajno, i to ostavlja pomalo izveštačen utisak. Totali sa pogledom na grad su prečesti da bi bili fora. Čini se da je problem pokušaj simboličkog preslikavanja unutrašnjih mora i dilema glavnih junaka na spoljni svet, još jedna ambiciozna zamisao koja izgleda sjajno kad uspe i mučno kad ne uspe. Cinafrance, iako školovan i sa jakim autorskim nabojem ponekad nije vešt u procenjivanju svojih ambicija. Jedini aspekt bez zamerke je muzika u filmu, brižljivo izabrana i donekle komponovana od strane Mika Pattona.

Sve u svemu, po mom sudu The Place Beyond The Pines je nespretan i naporan film prevelikih ambicija za svoje (i autorovo) dobro i veliki korak unazad u autorovoj karijeri. Ali to nije konačni, ni objektivni sud, što pokazuju veoma raznovrsne kritike. Kome deluje zanimljivo, treba da ga pogleda.