20.10.13

Emperor

2012.
režija: Peter Webber
scenario: Vera Blasi, David Klass po knjizi Shira Okamota
uloge: Matthew Fox, Tommy Lee Jones, Eriko Hatsune, Masayoshi Haneda, Toshiyuki Nishida

Postoje dve škole mišljenja oko filmova o Drugom svetskom ratu. Prvi tvrde da su ratni filmovi klasika, a da je najveći rat, i ujedno poslednji herojski rat gde se znalo ko su dobri momci, nepresušna inspiracija za filmove o herojstvu i ljudskosti. Drugi tvrde da Drugi svetski rat iscrpljena tema, jer ga je moguće raditi samo iz jednog ugla, te da filmovi o njemu ne mogu doneti ništa novo ni značajno. Iako bi ekipa koja stoji iza film Emperor htela da se svrsta u prvu skupinu, film više govori u prilog drugoj školi mišljenja.
Film je smešten u period okupacije Japana, neposredno posle Hiroshime i Nagasakija. Japan je razoren, ne samo atomskom bombom, koliko napalmom i požarima koji još uvek plamte i pretvaraju ljude u beskućnike. Američka javnost zahteva odmazdu za Pearl Harbour i 4 godine rata na Pacifiku, ali zapovednik okupacionih snaga Douglas MacArthur (Jones) stvari vidi iz drugog ugla. On želi mirnu okupaciju, praćenu obnovom i izgradnjom, što bi trebalo da mu donese političke poene kad ode u penziju, možda čak i predsedničku kandidaturu. Tačka sukoba je car Hirohito i njegova uloga od Pearl Harboura do kapitulacije. MacArthur, zauzet poziranjem i samoreklamiranjem, poverava generalu Bonneru Fellersu (Fox) da sastavi komisiju koja će u roku od deset dana ispitati carevu ulogu.
Fellers je navodno stručnjak za Japan, što vidimo u nekoliko flashback sekvenci, imao je veliku ljubav sa Japankom Ayom (Hatsune) dok je studirao, kasnije je za potrebe vojske istraživao psihologiju japanskih vojnika, u čemu mu je pomagao i Ayin ujak, general Kajima (Nishida). Bilo kako bilo, Fellers se šeta kroz Tokyo sa prevodiocem i ispituje dinamiku odnosa u japanskoj vlasti, kako pred rat, tako i pred kraj rata. Ostatak vremena provodi šaljući prevodioca Takahashija (Haneda) da traži Ayu...
Sjajna prilika za napeti politički triler koji bi se bavio istragom umešanosti cara i ostalih u ratne zločine je nepovratno upropaštena. U miksu standardnog istorijskog filma, melodrame i scenarističko-rediteljskog predavanja o kulturnim razlikama između Japana i zapada, odnosno Amerike, ugušen je svaki potencijal za dobar film. Previše je dosadan da bio triler, previše melodramatičan da glumio dokumentarac. Film nema strasti i nema nikakav stav, ispravan ili pogrešan, potpuno je bled.
I izbor glavnog glumca je užasan, Matthew Fox nema ni znanja ni harizme za vodeću ulogu. Čak ni uvek zanimljivi Tommy Lee Jones nije na visini zadatka, previše je rutiniran i ne izlazi iz hollywoodskog stereotipa. Njegov MacArthur govori u one-linerima koji ne deluju realno čak ni kompjuteru. Japanski deo ekipe malo izvlači stvar, Eriko Hatsune je delikatna, Toshiyuki Nishida ima nastup visokog oficira. Solidan je i vizuelni identitet filma, ali ni to nije ništa posebno ni neviđeno.
Profesorski ton jedini razbija bledilo filma, ali ni to radi na pravi način. I po pitanju predavanja u pitanju su stereotipi i preseravanja od 2 milenijuma staroj kulturi, o japanskoj posebnosti. Međutim, ništa relevantno ne dobijamo o odnosim moći u okviru vladajuće elite, ništa o političkoj sceni, ništa o pravoj ulozi cara kako na unutrašnjoj sceni, tako i u imperijanim ratovima od Mandžurije nadalje. Srećom, pa nam je epilog poznat: caru nije suđeno za ratne zločine, zbog hrabre uloge u kapitulaciji i sukoba sa militaristima, odrekao se božanskih atributa, vlasti nad crkvom i uloge formalnog komandanta oružanih snaga, transformirao Japan u najblažu monarhiju i drugu ekonomsku silu sveta.

Emperor je film koji je snimila drugoligaška hollywoodska ekipa, i čija će distribucija zavisiti od kablovskih kanala. Emperor je film za kišno popodne kada već nema ničeg boljeg na televiziji. Da je samo za nijansu slabiji, bio bi kandidat za Hallmark kanal.