23.10.13

Ginger and Rosa

2012.
scenario i režija: Sally Potter
uloge: Elle Fanning, Alice Englert, Alessandro Nivola, Christina Hendricks, Oliver Platt, Timothy Spal, Annette Bening

Dve devojčice su rođene u istoj londonskoj bolnici, krevet do kreveta, na dan kad je bačena atomska bomba na Hirošimu. Odrastale su zajedno, kao najbolje prijateljice, igrale se, ljuljale na ljuljaškama i vrtele na vrteškama, podelile prve cigarete, peglale kosu sa običnom peglom... Godina radnje filma je 1962, u daljini se naziru Beatlesi, i ostale promene koje će Londonu doneti decenija poznata kao swinging sixties.
Film prati prelomne tinejdžerske trenutke ovih mladih dama, i njihov odlazak na dve različite strane. Ginger (Fanning), iz čije perspektive posmatramo ovaj film, je više poetski nastrojena, mašta o ljubavi, slobodi i modernitetu iz knjiga, želeći da bude sofisticirana. To nije ni čudno, s obzirom da joj je otac Roland (Nivola), slobodoumni levičarski profesor, koji svoju kćer obavezuje da ga zove po imenu, koji joj govori da mora razmišljati svojom glavom. Pored oca, tu je i majka Natalie (Hendricks), bivša Rolandova studentkinja, i susedi dva Marka (Plat i Spal) i Bella (Bening), svi odreda levičarski nastrojeni intelektualci. Ginger piše poeziju, zalaže se za denuklearizaciju, gorljivo protestvuje i učestvuje u marševima, a njen najveći strah je nuklearni holokaust. U poređenju s njom, Rosa (Englert) deluje kao površna devojka jednostavnih svakodnevnih zanimanja koje se svode na crkvu, novac i seks.
Na pojavnoj ravni, priča filma je smeštena u „komornu“ atmosferu jednocifrenog broja aktera, a svi njihovi problemi, konflikti i postupci su isključivo privatni. Ipak, likovi povremeno deluju kao arhetipi ili čak stereotipi. Roland je klasičan primer toga, a njegova stereotipna raskalašnost za levičarskog profesora je i uzrok glavne konfliktne linije filma. Jednako tako, dva Marka su stereotipni stariji gay par, a Bella je tipična feministkinja, kao što je Rosina majka Anoushka tipičan predstavnik imigrantske radničke klase shrvan siromaštvom i svakodnevnim preživljavanjem. Ali ovi likovi, za razliku od Rolanda, imaju samo pasivnu ulogu u filmu. Ti arhetipski likovi jednog spektra engleskog društva 60-ih predstavljaju gotovo idealnu podlogu da se u pozadini pojave i Hladni rat i Kubanska kriza, ali i različita kretanja u engleskom društvu.
Ovaj poslednji aspekt je ujedno i šlagvort za poređenje ovog filma sa sjajnim An Education (Lone Scherfig, 2009), koji govori o odrastanju jedne devojke u svetu naizgled bez šansi: građanskim ženama je dat izbor da se obrazuju i obavljaju poslove u prosveti i državnoj službi, ili da se udaju. Vrata biznisa ili politike su im bila zatvorena. Ovde to ne vidimo na taj način: u pitanju je pre svega priča o odrastanju i usložnjavanju problema za koje tinejdžeri nisu spremni, ali da se zaključiti iz konteksta da Natalie nema previše karijernih mogućnosti, iako je više rangirana na društvenoj lestvici od Anoushke, i da se, po svemu sudeći, slična sudbina sprema Ginger i Rosi. Rosa o tome ne razmišlja, njen plan je osloniti se na muškarca, ali Ginger takvu podelu karata ne prihvata: ona iskreno želi biti spisateljica i aktivistkinja, uopšte, samostalna i emancipovana intelektualka.
Kad smo već kod bliskosti sa An Education, koji je bio prelomni film u karijeri Carey Mulligan, ovde imamo dve nove zvezde. Jedna je apsolutna debitantkinja Alice Englert (kćerka rediteljke Jane Campion), trenutno je na bioskopskom rasporedu njen prvi ekstremno komercijalni film Beautiful Creatures, a druga je Elle Fanning, mlađa sestra Dakote Fanning, i poznato filmsko dete koje je sad odraslo. To odraslo trebamo uzeti jako uslovno: Elle ovde igra sedamnaestogodišnjakinju, iako ima samo trinaest, što je, realno, poprilično glumačko dostignuće.

Casting filma je blago rečeno bizaran, većinu uloga igraju američki glumci, čak iako postoje britanski glumci dovoljno sposobni za takve uloge. To se ponekad oseti u akcentu, bilo da je prenaglašeno ili nedovoljno naglašeno britanski. Na svu sreću, to filmu ne smeta. To otvara drugi problem: film zbog američkih zvezda ima komercijalnu pojavu koja nije propraćena ostalim aspektima filma, koji ostaju ukalupljeni u klišeje nezavisnog evropskog filma. Nepotrebno dugi kadrovi pejzaža ili potpuno sporednih aspekata radnje smrde na umetničarenje. Autorka filma Sally Potter je poznata po svojim umetničkim ambicijama, međutim, nikada nije dospela u prvu ligu bilo festivalskim nagradama, bilo po box office-u.  Sva je prilika da će tako ostati i posle Ginger & Rose, filma koji će možda pogoditi američku žicu za London 60-ih, i koji generalno nije loš, ali koji je u solidnoj meri moguće zaboraviti nakon gledanja.