We're The Millers

2013.

režija: Rawson Marshal Thurber

scenario: Bob Fisher, Steve Faber, Sean Anders, John Morris

uloge: Jason Sudeikis, Jennifer Aniston, Emma Roberts, Will Poulter, Ed Helms, Nick Offerman, Kathryn Hahn, Tom Sisley, Matthew Willig, Luis Guzman

Pred Jennifer Aniston su pre 10 godina bila dva puta: jedan je vodio u typecast za romantične komedije, drugi u neizvesniju varijantu koja bi značila jeftinije produkcije, koketiranje sa indie pričom, ali bi na duže staze od Jennifer Aniston napravila legitimnu glumicu, pošto je već prestara da bi igrala nečiju devojku ili lokalnu devojku. Jennifer Aniston je prirodno slatkasta, lepo stari i ima talenta za komediju, ali joj je pogrešan izbor došao glave. I dalje je pamte kao Rachel Greene iz serije Friends i kao glumicu za štancerske romantične komedije. Office Space (1999) i The Good Girl (2002) nisu ubedili zahtevniju publiku da im je Jennifer potrebna. Čak i kod potencijalno dobrih i zrelih filmova koji postignu slučajan uspeh, recimo Horrible Boses (2011), Jennifer Aniston igra sporednu ulogu, pa je zamenjiva čak i kada je dobra. We're The Millers je prilika da ona izađe iz typecasta za koji je prestara, a da ostane u domenu komedije, ali bez etikete romantična.

Iako je Jennifer Aniston možda najsvetlija tačka ovog filma, ona sama nije ostvarila neku posebno dobru ulogu, a film je, iako solidnog koncepta, osrednji do loš. Premisa je jednostavna: David (Sudeikis) je sredovečni diler trave koji sticajem okolnosti biva opljačkan. Njegov šef (Helms) ga šalje na zadatak u Meksiko da pokupi zalihu trave i prošvercuje je preko granice ne bi li otplatio dug i zaradio još nešto novca pride. David zna da bi, ako je sam u autu, izazvao sumnju kod policije, pa odlučuje da skupi instant-familiju koja bi delovala turistički. Za ženu bira striptizetu Rose (Aniston), koja je ostala bez posla i kinte. Za klince bira neiskusnog i naivnog Kennija (Poulter) i problematičnu pobegulju / klošarku Casey (Roberts). Njih četvoro postaju Millerovi, malograđanska familija u ogromnom kamperu. Ono što mu šef nije rekao je da će travu zapravo ukrasti od meksičkog bossa (Sisley) koji će im, zajedno sa pomoćnikom koji izgleda kao ogromni Machete (Willig), biti za petama. Na putu će upoznati i pravi malograđanski, uz to još seksualno frustriran par (Offerman i Hahn), od kojih je muž bivši agent DEA.

OK, imamo potencijalno zanimljive likove (barem su to sredovečni diler i sredovečna striptizeta), imamo urnebesni, iako već viđen, zaplet. Imamo iskusni scenaristički tim sa dosta komedija iza sebe i imamo reditelja sa nekoliko komedija iza sebe. I imamo jedan problem: We're The Millers nije ni relevantan ni smešan, samim tim ni zabavan. Likovi nemaju dovoljno izraženu pozadinsku priču, što bi filmu dalo nešto relevantnosti, bilo kao satiru malograđanštine i panike koja se diže oko relativno bezopasne marihuane, bilo kao širu socijalnu priču, bilo kao studiju o seksualnim navikama omladine i sredovečnih ljudi. Priča je formulična, manje-više je poznat sled događaja, obrata i štoseva. Fali joj začin, „wild factor“, šta god da bi istupala iz gomile takvih i sličnih komedija u pokretu.

Najvažnije, fali mu istinskog, spontanog i uverljivog humora. Samo oko 20 % fora su smešne, na neki način. To se uglavnom svodi na reference iz pop-kulture, i na predstavu malograđanštine koju izvodi Jennifer Aniston. Ostatak fora su glupi gegovi, uvredljivo glupe seksualne reference, prostakluk i odvratnost, otrcane fore i lajne toliko puta viđene i, što je najgore, transfer neprijatnosti. Koliko još meksičkih policajaca-pedera (Guzman) moramo videti po filmovima? I koliko puta će još upotrebiti nesporazum oko valute (dolar ili peso)? Koliko puta će neko pasti u kontejner? I zašto Jennifer Aniston (ili bilo koja druga striptizeta u klubu) nije pokazala sise u sceni striptiza, kad film već ima R rejting zbog pokazanih otečenih muda?

Ed Helms je solidan kao narko-biznismen, ljigavac i narcis i on će odvaliti pokoju dobru šalu, tu i tamo. Scene iz striptiz-kluba su tupave zbog jednog lika viška (mlade striptizete sa tetovažom „Boner Garage“), ali donose jednu uspelu šalu na račun Apple-a. Sudeikis pokušava da napravi ulogu nalik na Jeffa iz serije Community, što će reći tipa koji drži sve pod kontrolom, na svoje prijatelje gleda s visine i ispaljuje cinične štoseve. U tome ne uspeva. Will Poulter nije loš kao naivac, ali lik je tako odvratno jednodimenzionalan i dosadan. Emma Roberts ne donosi ništa novo kao beskućnica. Nick Offerman i Kathryn Hahn čine šta mogu sa svojim likovima, ali oni su loše napisani i karikirani sami po sebi.

Komedija je nezahvalan žanr. Tanka je linija između satire i popovanja, originalnosti i nebuloze, klasičnog i otrcanog. Ali je široka publika voli svim srcem, i neka je tako. Komedija često funkcionira na stereotipima, ali i sa njima treba biti pažljiv. We're The Millers je loša komedija, između ostalog i zato što nije smešna, dok je istovremeno uvredljiva. Međutim, problem je i u tome što bi film bio bolji da je hrabriji u bilo kom aspektu: da su likovi malo više over-the-top ili da je akcija takva, ili da priči da kakav-takav socijalni kontekst. Umesto Little Miss Sunshine, imamo štancersku prostačku komediju.