19.4.16

Apofenija

2016.
režija: Marin Malešević
scenario: Marin Malešević, Dragan Stanković
uloge: Aleksandar Đurica, Ljubomir Bandović, Boris Komnenić, Ivana V. Jovanović, Aleksandra Pleskonjić, Milivoje Obradović

Srpski film žanrovske odrednice SF drama u trajanju od preko tri sata i snimljen nezavisno, čitaj: bez kinte. Dodajte na to da je sinopsis nagrađen na nekom “pitchu” u Briselu pre nekoliko godina i da je film proveo barem tri godine u post-produkciji i sve će vam biti jasno, čak ne morate ni da pogledate niti jedan kadar iz filma. Ezoterična drvenica, eto šta.
Film prati četvoro likova i njihove ispresecane sudbine u rasponu od nekoliko dana. Ne očekujte hyperlink, barem ne uspeli. Naš protagonista je Simon Besedić (Đurica), o kakvog li hinta u prezimenu, propali pisac, alkoholičar i glavni i odgovorni urednik Mesečnog Armagedona. Njega zaspalog u napuštenoj kući predviđenoj za rušenje pronalazi Nikola Mrzopoljić (Bandović), čovek koji za sebe kaže da je na svom mestu. Besedić dalje pronalazi Etu (Jovanović), lečenu narkomanku i korumpiranu apotekarku, zapravo usamljenu vikend-prostitutku zlatnog srca. Već nekako, zbog Simonovog posla valjda, u priču ulazi i dr Mažibrada (Komnenić), psihijatar razočaran svojom strukom koji eksperimentima pokušava da pronikne u velike tajne mikro i makrokosmosa.
I ovako ne obećava puno toga osim dijaloga koji istovremeno deluju i proizvoljno i sa namerom mudroserski. Ali, to nije sve. Svako od njih ima neku svoju distrakciju. Najviše ih je kod Besedića, tu su njegov posao, preganjanje sa vlasnikom lista i oglašivačima i jurenje priča uglavnom u pravcu reklama za vračare i gatare. Uz to, tu je i njegov još nestabilniji i beskorisniji brat i uznemirujuće mlada beskućnica (divna cura, inače) koju je on pokupio. Mrzopoljić, pak, ima distrakciju u vidu svoje porodice i prilika na poslu (muljačine, naravno), a te stvari nisu baš tako nepovezane. Kod Ete je to njen klijent, verovatno ratni zločinac. Jedino je Mažibrada u potpunosti posvećen svojim eksperimentima.
Samo značenje pojma “apofenija” se može prevesti kao psihički poremećaj traženja i nalaženja nekakvog obrasca i smisla u nepovezanim, slučajnim stvarima. Autor Marin Malešević je u intervjuima izjavljivao kako su kontekstualne situacije, one iz svakodnevnog života i ne baš povezane sa glavnim tokom priče (koji je eluzivan, naročito kada toliko traje i traje i kada likovi samo pričaju i pričaju, pa s kim god ili prosto zure u prazno) zapravo ključne. To se može povezati sa naslovom i tim šumom informacija iz kojeg možemo izvući nekakav zaključak. Druga linija koja provejava je ljudskost i empatija, a Malešević i ko-scenarista Dragan Stanković u svojem poentiranju nisu baš suptilni.
Malešević takođe ističe autorski karakter i beskompromisnost svog filma, pozivajući se na to da film u Srbiji nije komercijalan posao, pa čemu kompromisi inače. Moram reći da to poštujem, kao što poštujem trud da se ovakav projekat završi makar na “štap i kanap” i predstavi publici. E, sad, tu dolazimo do problema: publike uglavnom nema, još manje one koja bi otišla da gleda tri sata brbljanja i meandriranja, pa je sva prilika da će Apofenija ostati više kao neko lično dostignuće za svog autora.
Trajanje i meandriranje nije jedini problem ovog autorskog filma. Štos je u tome što je malo toga što u filmu vidimo uopšte vredno pažnje, o inovaciji i impozantnosti da ne govorimo. Produkcijske vrednosti su na nivou TV drame, bile bi na nivou amaterizma da gluma nije profesionalna. Takva je, mlaka i neupadljiva, i režija, pa i dramaturgija koja likove čak ne uspeva da pozicionira odvojeno, pa ih onda poveže, gde zapravo nema nikakve tenzije i gde se dosta toga gubi po putu i odlazi u ćorsokak.

Jedina ako ne baš novina, a onda neobičnost filma je njegov milje: Novi Sad, za razliku od Beograda ili imenovane i neimenovane provincije koju imamo prilike da gledamo u srpskim filmovima. Taj Novi Sad je grad kao i svaki drugi, grad u kome se živi i prepoznaćemo ga možda po akcentima i po panoramama. Mada, neka je nešto snimljeno i tu.