Nasty Baby

2015.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Sebastian Silva, Kristen Wiig, Tunde Adebimpe, Reg E. Cathey, Mark Margolis, Augustin Silva, Alia Shawkat

Stičem blagi utisak da Sebastian Silva veoma pažljivo i pametno gradi svoju karijeru, tako da se to gledanjem pojedinačnih filmova ne primeti. Čak i kad je snimao sa ograničen sredstvima i članovima najuže porodice ispered i iza kamere u rodnom Čileu, kao da je na cilju video Ameriku i tamošnju ogromnu scenu. To je bio slučaj sa The Maid (2009). Četiri godine kasnije, izbacio je “back to back” dva naslova kao deo aranžmana sa Michaelom Cerom, generalno nepamtljivi teen-triler Magic Magic i intimniji, improvizovaniji i artističkiji Crystal Fairy. U oba filma se bavio fenomenom američkih turista i “ex-pata” za koje niste sigurni od čega žive, a ima ih nekoliko tu u vašem gradu.

Nasty Baby je njegov prvi film snimljen u Americi, takođe vrlo precizno odabranih tema, motiva i estetike, o okruženju i glumačkoj ekipi da ne govorim. Na prvi pogled, Nasty Baby je “festival darling” koji tematizira moderni, hipsterski Brooklyn, toleranciju, političku korektnost i sve suludije aranžmane u koje se mladi upuštaju na onaj sladak, “slice of life” način sa malo pažljivog, sigurnog humora i sa ponekom mudrom opservacijom. O nečemu što zvuči pametno, ali je opšte mesto, kao što su to kreacija i destrukcija.

Polly (Wiig) i Freddy (sam reditelj Silva) žele dete. Ali oni nisu par, nego najbolji prijatelji, a Freddy je pritom i gay, u stabilnoj vezi sa dečkom Moom (Adebimpe). Ceo aranžman je neobičan, ali to su takvi likovi da će to proći. Oni misle da je za odgajanje deteta važna samo ljubav koju pružaju roditelji, jedno, dvoje ili troje, nebitno. Nije ni toliki problem to što Freddy sam po sebi ima malo šansi da postane otac, uskočiće Mo posle nešto ubeđivanja...

Sad, oni su ljudi svojih pozadina i preferencija koji nekako funkcionišu zajedno. Freddy je imigrant i umetnik dosta eksplozivne naravi. Mo je afričkog porekla, staloženiji i racionalniji od njih dvojice. Freddy želi decu, zanimaju ga i kao umetnički fenomen (naslov filma je instalacija o detinjstvu na kojoj radi), i kao socijalni fenomen (zašto rađati kada je moguće usvojiti, kao ljubimca), a i kao ideja da utiče na drugo ljudsko biće u razvoju. Mo više ceni svoju privatnost i deca mu nisu prioritet. Pored toga, Polly je pre svega Freddijeva prijateljica, njegova ne toliko.

Njih troje tako egzistiraju u jednom tipičnom svetu indie filmova za Sundance ili Tribecu. Imaju familije i poznanike. Imaju poslove, aranžmane i hobije. Imaju komšije, neke blagonaklone, neke baš i ne. Jedan od tih ne-blagonaklonih je The Bishop (Cathey) sa kojim trio igra igru živaca. U nekom drugom filmu, to bi imalo socijalnu konotaciju, takav lik bi bio patološki ili karikaturalni konzervativac. Međutim, ovde je stanje malo drugačije: on je zapravo socijalna kategorija i margina mnogo više nego njih troje. Taj sukob će eskalirati.

Sve je to divno i krasno snimljeno, kamerom iz ruke i sa prirodnim osvetljenjem, što je nekako kanonski za ovakve filmove. Čak bi se i pomalo nervozna, nagla montaža mogla podvesti pod taj festivalski stil. Ritam filma je solidan, a Silva se opet dokazao kao pismen i promišljen reditelj. Nažalost, ma koliko se trudio, on nije neki bajan glumac, ali njegovo prisustvo stvara utisak iskrenosti u priči koja se može protumačiti kao čista konstrukcija. Srećom pa je Kristen Wiig, jedna od najboljih glumica u atipičnim, “offbeat” komedijama, ovde odlično raspoložena i spremna da preuzme na sebe deo tereta, a multidisciplinarni umetnik i tek ponekad glumac Tunde Adebimpe se svojom odmerenošću kandiduje sa legitimno glumačko otkriće ovog filma. Naravno, treba dodati još i pažljivo odabrane epizodiste i eto nam školskog indie filma.

Sve do sada napisano bi važilo ako bismo film odsekli negde na dve trećine. Serijom obrata Silva uvodi Nasty Baby u dosta mračniju teritoriju. Od ta tri udarca, poslednji je najjači i tiče se sukoba sa Bishopom. Znali smo da je eskalacija neminovna, ali detalji te eskalacije i način na koji je to izvedeno su za diskusiju. Silva zapravo nije reditelj jakih obrata i ovim će postupkom podeliti publiku u dve nepomirljive grupe. Da li pripadate onima na koje je ovo delovalo realno i oštro poput noža u stomak ili onima koji u tome vide ne baš uspeli filmski trik? Pogledajte film.