Hrutar / Rams

kritika originalno objavjena na  Monitoru

2015.

scenario i režija: Grimur Hakonarson

uloge: Sigurdur Sigurjonsson, Theodor Juliusson

Nedavno su na Novom Zelandu doneli zakon koji znatno podiže nivo prava životinja i definira ih kao “bića sa osećanjima”. Nekoliko godina ranije, na Islandu su to “de facto” učinili sa običnim ljudima, birajući da ne slede direktivama međunarodnih institucija kada su, umesto da spasavaju propale banke, pomogli građanima, njihovim poverenicima, a špekulante poslali na robiju. Može im se, i jednima i drugima.

Međutim, progresivna politika nije jedino što spaja ove dve zemlje na suprotnim krajevima sveta. Naravno, obe zemlje imaju dovoljno stabilne ekonomije koje su u stanju podupreti naprednu politiku i humano društvo. Obe zemlje imaju fascinantnu, izuzetno fotogeničnu i često netaknutu prirodu, što ih čini pogodnim lokacijama za različita slikanja: za revije tipa National Geographic, televiziju i filmove. I obe zemlje imaju više ovaca nego ljudi, u jednoj su one bile motor kolonizacije i industrijalizacije, a u drugoj vekovima sredstvo bazičnog preživljavanja, u smislu hrane i tople odeće. Pa da vidimo kako stojimo sa islandskim ovcama i ovnovima.

Film Ovnovi, na originalnom jeziku Hrutar, prošlogodišnji je pobednik selekcije Un certain regard na festivalu u Cannesu, iste one u kojoj je Matanićev Zvizdan osvojio nagradu žirija. U pitanju je klasičan islandski art-film, redovna pojava na filmskim festivalima, “slice of life” priča iz ruralnog života začinjena “deadpan” humorom na ivici crnjaka. Svi elementi islandskog filma su tu: ruralni “setting”, impozantna fotografija, dugi kadrovi zalazaka Sunca i usamljeni, sredovečni do stariji, ćutljivi, bradati muškarci u karakterističnim “lopapeysa” džemperima od kojih su barem neki depresivci, alkoholičari i namćori. Tu je i životinjski naslov, nakon Vrabaca (prikazanih na prošlogodišnjem ZFF-u) i konja (Of Horses and Men, išao na festivalsku turneju pre dve godine), sada su na red došli i Ovnovi.

Međutim, naziv se ne odnosi samo na punašne, rundave i rogate životinje sa čijom izložbom film praktički počinje, nego pre svega na njihove vlasnike. Gummi (Sigurjonsson) i Kiddi (Juliusson) su rivali jako ponosni na svoje izložbene primerke, pripadnike retke, stare, domaće sorte. Takođe su prvi susedi i rođena braća koja već 40 godina nisu razmenila niti jednu reč. Makar verbalno, pošto za silu komuniciraju preko Kiddijevog ovčarskog psa istreniranog da bude pismonoša. Zašto je to tako, osim nepomirljivih razlika u karakteru, Gummi je pristojan i povučen, dok je Kiddi izuzetno prgav i svadljiv, otkrićemo kasnije u filmu.

Zaplet počinje sa tim da je njihove ovce, a sa njima i sve druge ovce u toj odručnoj dolini, zahvatila neizlečiva bolest, pa one moraju biti poklane, a štale i seno spaljeni kako bi se bolest iskorenila. Te ovce svojim vlasnicima život znače, ne toliko u ekonomskom smislu (to pokriva osiguranje), koliko u smislu svakodnevnog života koji se, manje ili više, vrte upravo oko njih. Dodajmo na to i retkost pasmine, vreme da se nakon moratorijuma uzgoje nova stada, pa i bojazan da će cela sorta sa tim veličanstvenim primercima izumreti, a na njeno mesto doći neka druga, možda čak tretirana raznim hormonima, pa nam je jasno da je raspoloženje u dolini sumorno.

Pravo pitanje je hoće li naša braća početi sarađivati nakon toliko godina, i ako hoće – kako će to učiniti. S početka se čini da će njihov rat samo eskalirati, naročito kada besni Kiddi puca iz puške po Gummijevim prozorima, a on mu po psu pošalje fakturu nazad. Ili kada se Kiddi toliko napije da zaspi na snegu, a Gummi ga u najupečatljivijoj “wtf” sceni natovari na bager i bez reči istovari pred bolnicom, a medicinsko osoblje ga isto tako bez reči pokupi kao da je to nešto najnormalnije što se događa svakog drugog dana. Međutim, kako je sudbina ovaca koje život znače u pitanju, a Gummi ima smeo plan, braća su prinuđena na postupno pomirenje.

Nije to loš film, nikako. Pažljivo je snimljen tako da na najbolji način vidimo veličanstvenu prirodu i fine nijanse ljudske psihe, kao i odnos između ta dva. Reditelj Grimur Hakonarson detaljima posvećuje dužnu pažnju i slika karaktere i način života svojih junaka, njihove odnose prema naslovnim životinjama, odnose jednog spram drugog, u konačnici i odnose prema sebi samima i životu kao takvom. Primetićete kako su njihovi životi ustrojeni funkcionalno: imaju radio, ali ne i televiziju; poljoprivrednu mehanizaciju i “quad” motocikle, ali ne i automobile, jer im zapravo nisu potrebni. U toj funkcionalnosti, oni su udaljeni jedan od drugog i od svih drugih, usamljeni, čudni i tvrdoglavi, čak i hladni, ali ih Hakonarson uz svesrdnu pomoć glumaca slika ljudski i toplo, iskreno i nepretenciozno.

Sve je to divno i krasno, ali sve smo to već videli. I “slice of life” pristup kao da imamo dramatizirani dokumentarac o tim ljudima i njihovom nesvakidašnjem načinu života koji je, paradoksalno, ako gledamo islandske filmove, jedini koji postoji na tom otoku. I humorne momente ispričane sa najozbiljnijim mogućim, “kamenim” licem. I to kako je čovek mali prema prirodi i mora je poštovati jer o njoj ovisi. Štos je u tome što kao posmatrači ne možemo gajiti neke jake emocije prema tome što vidimo do samog kraja koji je vidno iskonstruiran i prenaglašen. I koji se zapravo svodi da je familija, pa kakva god ona bila, jedino na šta se možemo osloniti. A to je opšte mesto ne samo islandskih i ne samo filmova.