kritika originalno objavljena na: monitoru
2015.
scenario
i režija: Peter Landesman (prema novinskom članku Jeanne Marie
Laskas)
uloge:
Will Smith, Alec Baldwin, Albert Brooks, Gugu Mbatha-Raw, Eddie
Marsan, Stephen Moyer, Luke Wilson, Sara Lindsay, David Morse
Oscar
sezona je prošla, ima već mesec dana kako su nagrade podeljene, ali
imam osećaj da sam vam ostao dužan. Kao i prošlu godinu, i ovu je
obeležila kontroverza oko odsustva manjinskih glumaca i autora na
listi nominacija, a pored Straight Outta Compton i Creeda, najviše
se u tom kontekstu spominjao Concussion, a naročito uloga Willa
Smitha. Iako nagrada više govore o onome ko ih dodeljuje, nego kome
se dodeljuju, jednostavno sam poželeo da se na primeru uverim u
kvalitet celog filma i pomenute uloge.
Ako
ćemo o ulozi i generalno o karijeri Willa Smitha, smatram da se
mogao naći u izboru pet najboljih, recimo umesto Eddieja Redmaynea.
Iako je Smith glumac sa nemalim talentom i ovo mu je verovatno uloga
karijere, barem u ozbiljnom, dramskom registru, ne bih se usudio
tvrditi da je izostanak nominacije neka velika nepravda. Istini za
volju, prošle godine nije bilo impozantnih muških uloga, a nisam ni
siguran koliko je deljenje nominacija po rasnom ključu radi “mira
u kući” ispravno rešenje.
Ako
ćemo o samom filmu koji ni u kojem slučaju nije loš, onda tu treba
uzeti u obzir još nekoliko faktora. Najvažniji je to da je
Concussion, baš kao i svi prethodni Landesmanovi filmovi za koje je
pisao scenario ili ih je i režirao (Trade, Parkland, Kill theMessenger), doku-drama, odnosno dramatizacija stvarnih događaja koja
se u solidnoj meri oslanja na faktografiju i otkriva nepravilnosti u
američkom sruštvu. Prošla godina nam je u istom žanru donela dva
superiornija filma, The Big Short i dobitnika kipića za najbolji
film, Spotlight, tako da je Concussion u tom smislu došao u nevreme,
iako je više nego solidan film.
Will
Smith igra ponosnog doktora Benneta Omalua, nigerijskog imigranta i
veoma cenjenog forenzičkog patologa u Pittsburghu. On živi mirno,
povučeno i štedljivo, ide u crkvu, gde će upoznati svoju buduću
ženu Premu Mutiso (Mbatha-Raw), a na poslu je u sjajnim odnosima sa
nadređenim (Brooks) posvećen zadacima i detaljan u radu. Upravo će
ga te osobine staviti u centar zbivanja kad na njegovom stolu završi
slavni fudbaler (o američkom fudbalu je reč) Mike Webster (Morse)
koji je poslednje godine života proveo kao psihički bolesnik i
beskućnik. Uzrok smrti je srčani udar izazvan strujom, ali to nije
razlog. Webster odaje vanjske znakove psihičkog bolesnika, ali
fiziologija njegovog mozga ne govori tome u prilog. Stoga Omalu
naručuje detaljne testove, sumnjajući na više manjih povreda i
potresa tokom sportske karijere koji su kasnije došli na naplatu.
To
se ispostavlja kao tačno, ne samo na primeru Webstera, već i na
primeru drugih fudbalera koji se ubijaju po stopi omanje epidemije.
Testovi su im isti, dijagnoza je ista, ali je nemoguće otkriti
povredu mozga pre smrti. Da bi se išta promenilo i popravilo, NFL
liga mora priznati da je fudbal makar u teoriji opasan za aktivne
sportiste, što može smanjiti priliv novih snaga i urušiti celu
pažljivo građenu poslovnu imeriju. Je li Omalu spreman na tu borbu?
Koliko on može doprineti zdravlju ljudi? Je li on kao neko sa strane
prava osoba za taj posao, bez obzira na stručnost?
Različite
su stvari tu u igri. Sa jedne strane, tu se radi o pojedincu protiv
sistema, bez obzira što pojedinac, odnosno pojedinci, kad se Omaluu
pridruži razočarani sportski lekar Julian Bailes (Baldwin) na
svojoj strani imaju nauku, a sistem se svodi na kapitalističku
mašineriju nevešto zamaskiranu mitomanijom (o socijalnoj mobilnosti
baš na taj način) sportom i radošću igre. Sa druge strane, to je
sukob dva sveta u kojem onaj moćniji klan koristi jedva uvijene
rasističke i nacionalističke komentare da bi se rešio protivnika.
Treće
i najvažnije, u samom Omaluu se bore dve vizije Amerike. On
insistira na onoj idealnoj, na Američkom Snu, na društvu
nepokolebljive radne i stručne etike, razuma, humanizma i novih
šansi. Sa druge strane je realnost, prljava, korporativna, interesno
povezana, spremna da zatvara oči pred belodanim činjenicama ako joj
one ne idu u prilog.
Taj
veći deo filma koji se bavi Omaluovom borbom za primenu svog otkrića
je zapravo jači, iako nije savršen. Treba mu vremena da počne, da
uhvati ritam, ali jednom kada se to dogodi, film je vođen sigurnom
rukom. Alec Baldwin potvrđuje da je možda i najbolji sporedni
glumac u Hollywoodu, sposoban da finim, neprimetnim intervencijama
razigrava svoje partnere, utiče na tempo i dinamiku, vedrinu ili
težinu i Smithu je njegova pomoć dragocena.
Smith
i inače svoje zadatke obavlja savesno, ali na njegovu karijeru
svakako nije toliko uticao talenat, koliko pojedine odluke, naročito
izbor projekata i građenje slike o sebi kao pre svega o zabavljaču.
Sa godinama je Smith dobio na integritetu, a Concussion može
označiti sretanje više prema dramskom registru i ozbiljnim ulogama.
Smith je ovde dobar koliko mu je dato, afrički akcenat skida više
nego solidno, sa minimalnim ispadanjem, ali čini se da ga scenario
tretira kao dvodimenzionalnog lika. Pritom navodno upoznavanje sa
njim i produbljivanje njegovog karaktera uzima bar četvrtinu
filmskog vremena, bez zadovoljavajućih postignuća. Jednostavno
rečeno, sve je već više puta ponovljeni šablon o ponosnom
pravedniku. U tome najviše strada Gugu Mbatha-Raw u svojoj
sporednoj, skoro robotskoh ulozi žene koja bodri.
Ali
i pored toga Concussion je film vredan pažnje. Ne samo zbog sezone
nagrada i kontroverze sa Willom Smithom i ljutnjom na Akademiju. To
je čak i sporedno. Nije tu presudna ni sama Smithova uloga, ma
koliko dobra i iznenađujuće ozbiljna bila. Ovo je film koji vas
tera da razmislite o sportu, nauci, biznisu, i uopšte o sistemu. O
pojedincu i etici. Naravno, nije ovo film ni blizu savršenstva, ali
je zato školski primer za “po istinitom događaju”.
No comments:
Post a Comment