Tumbledown

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Sean Mewshaw

scenario: Sean Mewshaw, Desire Van Til

uloge: Rebecca Hall, Jason Sudeikis, Joe Manganiello, Griffin Dunne, Diana Agron, Blythe Danner, Richard Masur

Letimičnim pogledom na IMDB, shvatio sam koliko je Tumbledown pravi film za mene. Ne, nisam naročiti fan filmskih romansi, ali su me privukle druge stvari. Recimo, okruženje šumskih i planinskih predela u državi Maine. Američka folk muzika. Obećavajuća glumačka postava. I konačno, meditacija o smrti i životu jedne neobične osobe i posledicama sa kojima se nose i njegovi najbliži i oni profesionalno zainteresovani.

Floskula da smo u smrti svi jednaki ne drži dalje od pojavnog nivoa. Istina, svi idemo u zemlju ili u more, u formi praha i pepela ili mesa i kostiju. Odatle se još niko nije vratio da bi nam pričao o životu posle smrti, raju, paklu, reinkarnaciji, pa tu ostajemo samo sa verovanjima, bez ikakvog potkrepljenja. Međutim, svet ne prima isto kada umre stara ili mlada osoba, dobar ili loš čovek, jednostavni anonimus, avanturista koji je smrt već nekoliko puta prevario ili nekakav umetnik. Za umetnikom ostaje njegovo delo, a ako je još pritom bio mlad i nije raspuhnuo auru genija, onda i potencijal šta bi sve on mogao uraditi da je poživeo.

U Tumbledown taj mladi umetnik je genijalni folk pevač Hunter Miles koji se od sveta sklonio u šume Mainea, izdao jedan savršen album i onda poginuo u nesreći na planini. U filmu je prisutan samo kroz muziku koju je napisao i izveo kantautor Damien Jurado i koja u suštini liči na klasike “singer-songwriter” žanra, dakle ranog Neila Younga i oca i sina Buckleya. Za sobom je, pored 12 pesama i legende, ostavio i udovicu Hannah (Hall) koja i posle dve godine od njegove smrti svoj život gradi oko čuvanja uspomene na njega. Pritom tu uspomenu čuva samo za sebe: svaki dan odlazi na groblje i skuplja memorabiliju koju ostavljaju Hunterovi fanovi, pa je pohranjuje u svojoj kući na osami.

Kao da svoj život nije nastavila dalje, viđa se sa lokalnim susedom u nezreloj i neobaveznoj telesnoj shemi, radi intervjue sa lokalnim ljudima za lokalne novine i posećuje lokalnu knjižaru i druži se sa vlasnikom (Dunne), sve misleći da svoje uspomene na Huntera uobliči u pristojnu knjigu potpuno drugačiju od tipične lešinarske proze koja se u tim prilikama pojavljuje. Ali ona ne može sama i zato na scenu stupa profesor američkih studija i pop-kulture iz New Yorka Andrew McDonnell (Sudeikis) kojem su polje interesa baš takvi pesnici i kome bi jedna knjiga možda obezbedila stalni angažman na prestižnom univerzitetu.

Njih dvoje ne započinju svoj odnos na dobar način. Prisutne su razlike u željama šta uraditi sa Hunterovim nasleđem, ali i razlike u karakterima i motivima. Logično, sukob se gradi na osnovu podele selo-grad, što je podvučeno i u fotografiji (nasuprot šuma i planina stoji užurbani i klaustrofobični New York), ali i u tipovima njihovih ličnosti. Radnja se većinom odvija u kući u kojoj živi Hannah i malom gradiću, pa je Andrew sa svojim brbljanjem i nesnalaženjem upadljivo smešan.

Logično, film će skrenuti na ustaljene tokove romantične komedije, ali suština nije u tome da će uobraženi gradski intelektualac naučiti da ceni jednostavni seoski život. Zapravo, oboje će se promeniti usled međusobnog druženja, a centralna tema je tu mnogo kompleksnija od filmskih klišea. Tu se radi o životu, smrti, žalovanju i prihvatanju gubitka. U krajnjoj liniji i o opraštanju. Ključna stvar tu je motiv koji Andrew ima i na osnovu kojeg gradi teoriju, a koji možda deluje konvencionalno i senzacionalistički, ali je zapravo duboko ličan. Jednako tako, Hannah živi u senci svog genijalnog, pokojnog muža, ali to ne znači da je ona osoba bez sadržaja.

Kako film odmiče, naročito pred kraj, klišei ga preuzimaju i podrivaju potencijal, ali sama premisa i centralna tema su dovoljno snažne da ga i pored tog brljanja iznesu do kraja. Makar zbog muzike i fotografije, zbog oka za detalj i pažljive postavke epizodičnih situacija. Neke od njih nisu sjajno izvedene, tako su sused (Manganiello) sa kojih se Hannah viđa i njegovo mužjaštvo nasuprot prepotentnom stavu koji Andrew gaji potpuni višak koji služi za ubiranje lakih komičnih poena. Film je isto tako mogao biti pošteđen Andrewove devojke (Agron) sa kojom se on razilazi, a da zapravo nema nekog opipljivijeg sukoba. Mi znamo zašto, ali to nije bitno. Sa druge strane, Hannahina familija, naročito majka (Danner) koja pokušava da udahne malo života u svoju kćerku koja je zapela u fazi žalovanja i otac (Masur) su vrlo potreban dodatak, a scene u lokalnom klubu i na žurci javorovog sirupa u lokalnom baru su esencija jednostavnosti američke provincije. Vrlo uspeo lik je i knjižar, kao jedini koji se ne plaši kad Hannah ima besne ispade.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Rebecca Hall i Jason Sudeikis su odlični u svojim ulogama, doduše bolji svaki za sebe nego što imaju zajedničke hemije. Nje možda ima u onim parirajućim scenama na početku, ali baš i ne kako kliše romantične komedije preuzima film. To ne treba da čudi, njihovi likovi nisu baš pojam kompleksnosti, ali su napisani dovoljno detaljno, intrigantni su i pružaju glumcima mogućnost interpretacije.

Autori filma, Sean Mewshaw i njegova žena i ko-scenaristkinja Desire Van Til su debitanti na svojim pozicijama, ali nisu amateri. Oboje su ostvareni producenti u svetu američkog nezavisnog filma i nešto od te producentske logike se vidi, pre svega u oslanjanju na opšta mesta, što pomalo guši kreativni potencijal u filmu. Pa ipak, slučajno ili ne, oni su uspeli da pronađu ne baš novu, ali svakako životnu i važnu temu žalosti i mogućnosti za nastavak života nakon smrti voljene osobe koja je pritom i deo američke i svetske baštine, te da je obrade na pristojan način, sa pristojnim likovima i bez nepotrebne patetike. Što je za pohvalu.