2015.
režija:
Maiwenn
scenario:
Maiwenn, Etienne Comar
uloge:
Emmanuelle Bercot, Vincent Cassel, Louis Garrel, Isild Le Besco,
Christele Saint Louis Augustin, Patrick Raynal
Skijanje
i nesreća, gospođa od 40-ak godina se niz padinu spuštala malo
prebrzo, skije su joj se ukrstile i ona je poletela i pristala sa
neprijatnom povredom kolena koja zahteva nekoliko meseci
rehabilitacije. Nakon hitne medicinske pomoći, njen prvi kontakt sa
spoljnim svetom je psihijatrica koju povredu kolena (fr. genou)
tumači fonetskim rastakanjem na zamenice “je” (ja) i “nous”
(mi), odnosno implicirajući da je nesrećna žena pobrkala
indivudalne i zajedničke prioritete u životu. “Možda je to
popularna psihologija, ali to ne znači da nisam u pravu”, kaže
ona. Iskreno, da je meni pokušala da proda takvu foru, potrudio bih
se da ostane bez posla, struke radi.
Bilo
kako bilo, naša gospođa, saznajemo da je zovu Tony (Bercot), a tek
kasnije ćemo otkriti da joj je pravo ime, ironije li,
Marie-Antoinette, dobija lečenje u banji na obali mora, dnevne
vežbe, masaže, terapije i ostalo. Njeno stanje se popravlja, na šta
utiče i sprijateljivanje sa mlađim, muškim pacijentima sa kojima
nema ništa zajedničko. Ona je buržujka, oni su šljakeri. Ona je
belkinja, oni su uglavnom imigranti. Ona je Parižanka, oni su
provincijalci. Ali ona je u njihovom društvu srećna, vesela i
rasterećena.
Međutim,
oporavak u banji služi samo kao okvir za njenu šetnju kroz uspomene
i hronološku rekonstrukciju njene veze sa Georgiom (Cassel), od
upoznavanja koje je možda fingirani “meet cute” momenat, pa do
kraja, ne baš srećnog. Nije to nikakav “spoiler”, frajer se ne
pojavljuje u bolnici. Veza, normalno, prolazi kroz svoje faze, od
zaljubljenosti do svađanja, mirenja, ucena i prezira, i ima svoj
legalni bagaž (brak) i ljudsku posledicu (dete). Francuska bračna
drama, ništa novo na kugli zemaljskoj. Pa, kako se uzme...
Kao
što je lečenje okvir za razmišljanje o propaloj vezi, tako je i ta
veza okvir za razmišljanje o slobodi i dostojanstvu, zapravo borba
za slobodu i dostojanstvo nakon nekoliko godina provedenih u
magnovenju i opijenosti. Oboje su ljudi sa svojim problemima, možda
čak i patologijama, sa ponosom koji prerasta u ego-trip i oboje
prolaze kroz teške trenutke, što sami, što zajedno, sa ili bez
ideje kako dalje. S tim da je film celi izložen iz Tonine
perspektive i, uz sve njene mane i iskliznuća, stoji na njenoj
strani. Zapravo, iako su njeni motivi za petljanje sa Georgiom možda
moralno upitni na početku, jasno je da je on bliže zlikovcu u
priči. Naprosto, taj sebični čovek dečačkog šarma oko sebe
stvara haos onako kako to rade nedozreli muškarci, od neodgovornih
poslovnih do neodgovornih životnih odluka: sudski izvršitelji mu
plene imovinu pred trudnom ženom, on se patološki brine oko bivše
devojke, pije, drogira se, vara Tony (čak imamo i “I did not have
sex with that woman” momenat), nestaje na neodređeno vreme i čini
apsolutno sve da zadovolji samo svoje potrebe.
Ovakve
drame o vezama jako zavise od glumaca i Mon roi je zbog njih
gledljiv film. Najveće iznenađenje je Louis Garrel, inače glumac
limitiranog talenta, koji vrlo brzo uspeva da pogodi ton u epizodnoj
ulozi Toninog brata koji jedini od početka insistira na tome da
nešto ne štima u Georgiovom odnosu do njegove sestre, ali uspeva da
ostane pristojan. Emmanuelle Bercot je apsolutno sjajna u glavnoj
ulozi i nosi ceo film svojom energijom. Međutim, zbog faza i previše
tačkica koje nedostaju među njima, njen lik pati više nego što ga
njena gluma može izvući. U dosta većem problemu je Vincent Cassel,
čiji je lik prilično jednodimenzionalna konstrukcija na tragu
“manic pixie dream girl” u muškom obliku. Ali dok njegov šarm
možemo kupiti, njegova budalastost je prenaglašena, što posebno
smeta u scenama gde Georgio pokušava da igra na kratu straha i
ucene.
U
suštini to je stvar pisanja. Epizodična struktura omogućava jake
momente, ali oni su često zasenjeni slabijima, kao i činjenicom da
celina jednostavno deluje suviše proizvoljno. Umesto da na određenim
mestima podvlači očito, Maiwenn bi se morala pozabaviti detaljnijom
motivacijom za postupke svojih likova. Naprosto, nije nam jasno zašto
likovi donose baš takve odluke baš tada, a ne ranije u sličnim
okolnostima. Lako za Georgia, on je samoživi ludak, ali zašto bi
Tony, navodno samosvesna ženska, školovana, sa finim zvanjem i tako
dalje, pala na njega dalje od kratkoročne fascinacije šarmom i
eventualno novcem. Opravdanja tipa “to je život” i “čudni su
putevi Gospodnji” od gledaoca zahtevaju suviše dobre volje i vere
da Maiwenn zna šta radi, a na šta nije baš svako spreman.
Uostalom, ona na taj način gura glumce u procep.
To
ne bi bilo čudno da i ona sama nije primarno glumica, pa tek onda
autorica. Sklonost ka ispitivanju autorstva i glume ona je pokazala u
prva dva filma, donekle i u trećem, dosta cenjenom Polisse
(2011). Upravo je Polisse jako značajan, potpisni film za
Maiwenn i u njemu se vrlo jasno mogu očitati gorki autobiografski
detalji. To je prisutno i u Mon roi, i naslov je tu
indikativan dokle dopire fascinacija nekom osobom. Samo što je, za
razliku od tada maloletne autorice, njena junakinja već izgrađena
ličnost, a ni Georgio nije baš tolika faca kao što je to
svojevremeno bio Luc Besson. Emocija i ideja su prisutne u filmu i to
je jasno, ali je zbog autorske nespretnosti i logičke
nezaokruženosti Mon roi malo klimav film.
No comments:
Post a Comment