24.4.16

James White

2015.
scenario i režija: Josh Mond
uloge: Christopher Abbott, Cynthia Nixon, Scott Mescudi, Makenzie Leigh, Ron Livingston

Već na prvi pogled naslovni junak nema razloga da nam bude simpatičan. Upoznajemo ga u klubu kako pije i tetura. Pretpostavljamo da je to rutina. Njegova izmučena njuška može delovati iskreno, ali verovatnije je da je nameštena. Njegove muke se čine fingiranim. Njegova odeća deluje smrdljivo, ne zbog siromaštva ili teške depresije, nego zbog lenjosti. On je na pragu tridesete i pojma nema šta bi sa sobom. Tipičan “milenijalac”. Drkoš koji jedva čeka sranje. Parazit bez posla i izgleda za isti koji živi sa majkom. Zgubidan.

Iz kluba se nekako dovuče do stana u kojem je grobna atmosfera. Bdenje. Pokojnik je njegov otac koji je napustio kuću i ima novu familiju, ali majka jako tuguje za njim. Jamesa nije briga, zamera mu. U jednom zgodnom, suviše iskonstruiranom trenutku, James popizdi i otera sve dovraga. Želi mir za sebe i za majku. Ona je preživela rak i ovakvi cirkusi joj nisu potrebni. On je ipak dobar sin (u nevezanim scenama vidimo i da je dobar drug) i to će dokazati tako što će se maknuti na par meseci da se sabere. Vratiće se, kaže, kao novi i bolji čovek.
Odmor koji protiče solidno, čak je našao i devojku, neplanirano skraćuje majčin poziv. Rak se vratio i stanje je terminalno, lečenje više nema smisla i jedino što James može uraditi je da se brine za nju i da joj olakšava bolove do smrti. I on će to uraditi. Svašta će drugo zajebati, ulaziće u sukobe sa devojkom i sa jedinim prijateljem, pojaviće se sjeban na intervjuu za posao koji mu porodični prijatelj namešta, ali će biti dobar sin i možda zbog toga postati bolji čovek.
Da se ne foliramo, James White je težak film kojeg često nije prijatno gledati i u društvu i u koži čijih likova nije ugodno biti. Ali, iako je sastavljen od poznatih i korištenih elemenata (sa jedne strane detinjastost i odbijanje odrastanja, sa druge priprema na smrt drage osobe), James White će dopreti do gledaoca i na njega ostaviti jak utisak. Najjednostavnije rečeno, ovo je primer pažljivo osmišljenog (na retkim mestima malo prekuhanog i stoga nategnutog) i u svim elementima vešto izvedenog filma. Zanimljivo, potpisuje ga debitant u celovečernjem formatu.
Naravno, na glumcima je veliki teret. Likovi su kompleksni i detaljni i treba ih znati odigrati. Cynthia Nixon može biti sjajna glumica kad joj se da prilika (nju je zapravo otkrio Robert Altman u Tanneru) i ovde je u ulozi svog života. Iako u poslednje vreme ima filmova i filmova o umiranju, ona ovde ne poseže za patetikom, nego je jezivo uverljiva u svojoj nemoći. Christopher Abbott je, pak, u naslovnoj ulozi kategorija za sebe. Istina je da je uloga pisana specijalno za njega zbog poznanstva sa autorom, ali njegovi potezi iz domena mikro-glume, ležernost i čisto prisustvo su prizor koji se ne viđa često. On je pred sobom imao kompleksan zadatak da uhvati nešto univerzalno, kao što su duh vremena, odnosno generacije čije se detinjstvo produžilo do u nedogled (što sticajem okolnosti, što sopstvenom krivicom), i duh mesta, New Yorka i njegove nadrkanosti, i to sve u jednoj realističnoj, zamislivoj osobi od krvi i mesa.
Ni ekipa iza kamere ne stoji ništa lošije od glumaca. James White ima apsolutno pogođen i prepoznatljiv vizuelni identitet. Kamera levitira oko protagoniste i prati ga iz neposredne blizine. Nije to novi štos, ali ovde je potpuno funkcionalan, na taj način se postiže efekat da preko vanjskih manifestacija dobijemo pogled u njegovu unutarnju anksioznost. Kamerom upravlja sjajni Matyas Erdely čiji smo rad mogli videti nedavno na primeru dobitnika Oscara za strani film, Son of Saul, još jednog fantastično snimljenog i režiranog dela.
Za umetničku viziju, okupljanje ekipe i kontrolu najzaslužniji je ipak Josh Mond. Nemojte da vas začudi činjenica da je James White njegov dugometražni prvenac, jer je reč o veoma pametnom i promišljenom autoru koji se već kalio kao producent na različitim nezavisnim filmovima kao što su festivalski hitovi Afterschool (2008) i Martha Marcy May Marlene (2011). Svi pomenuti naslovi izlaze iz kuhinje produkcijske kuće BorderLine Films, čiji su osnivači Mond i njegove kolege sa studija Antonio Campos i Sean Durkin, ujedno i koproducenti na Mondovom filmu. James White je trenutni vrhunac pomenute kuće, u pitanju je jedan kompleksan i kompletan film, ali se možemo nadati da je to samo jedan početak. Indie kinematografija to zaslužuje.