29.4.16

One More Time


2015.
scenario i režija: Robert Edwards
uloge: Amber Heard, Christopher Walken, Kelli Garner, Hamish Linklater, Ann Magnuson, Oliver Platt

Šta kvalifikuje jednog bivšeg vojnog obaveštajca da se bavi filmom? Formalno, verovatno ništa, ali očito su neki ljudi imali dovoljno poverenja u njega da mu ustupe svoja sredstva, a glumcima nije smetalo da za honorare, i to ne astronomske, igraju u filmu jednog, objektivno gledano, amatera. No dobro, slobodna zemlja, slobodno društvo, čak je i distribucija preko VOD platformi prilično slobodna, ko voli nek izvoli.
Međutim, još je zanimljivije pitanje šta jednog bivšeg vojnog obaveštajca navodi da postavlja porodičnu “dramediju” sa puno muzike na osnovama klišea o punoj / ludoj kući i nesređenim porodičnim odnosima. Edwardsov prvenac Land of the Blind (2006), uglavnom dočekan na nož od strane kritike (verujem sa dobrim razlogom), politička je satira i samim tim nekako “in character” za autora kojeg u životu fasciniraju igre moći i političkog nadjebavanja. Ostaje misterija odakle Edwardsu ideja za One More Time.
Klišea je tu kao u priči, naravno. Prvi kadar filma, gramofon i ploča, ljigava muzika, tip koji je pušta i ženska koja se iz off-a buni, pa tip onda pušta nešto drugo uništen je već sledećom scenom klišeiziranom do bola. Ženska se budi i kao oparena iskače iz kreveta, oblači se i izlazi iz stana, a da sa svojim partnerom nije još izmenila ime. Ona (Heard), saznajemo da se zove Jude, zapravo žuri na posao sa snimanjem džinglova. Posao nije nešto ali plaća račune, odnosno za tu lovu je bolje raditi nešto drugo nego platiti račune... Zbog toga se Jude, svesna da ona to može i bolje, vraća kući i nekako nam je jasno da to nije prvi put.
A u kući pičvajz, otac Paul (Walken), nekada velika pop-zvezda (makar u svojim pričama) sanja o povratku na pozornicu, potpuno nesvestan da ga je vreme pregazilo. Ima novi ljigavi hit u koji se uzda, kao i (relativno) novu ženu, broj 5, 6 ili 7, ko će ih popamtiti više, Lucille (Magnuson) koju niko u kući ne voli, čini se s razlogom. Pored njih dvoje, u kući obitava i Judina “stabilna”, zapravo uštogljena sestra Corinne (Garner) sa mužem (Linklater), inače Judinim bivšim dečkom, i detetom koje prolazi kroz faze neposlušnosti i neprimerenog ponašanja. Njima se povremeno pridružuje i porodični advokat (Oliver Platt u svojoj tipično simpatičnoj epizodici), a atmosfera se od vesele može vrlo brzo pretvoriti u eksplozivnu.
June je tu možda najhaotičnija, ali je makar najiskrenija prema sebi, ona se nekako hvata ukoštac sa svojim demonima i dosta često zvuči razumnije od svojih ukućana. Njen je prvi problem što savete koje tako rado deli ocu ne može primeniti na sebi, pa je zato njen život vrteška najrazličitijih sjebanosti.
Edwards to sasvim pristojno postavlja. Nemojmo se zavaravati da se tu radi o nekom filmskom talentu, ali očito je da autor nije prespavao časove drame u školi ili na faksu i da su mu neke osnove ostale u glavi. On ovde referira na Mameta i to kroz usta jednog od aktivnih likova, ali asocijacije su mnogo bliže Čehovu i možda u svoj toj sjebanosti O'Neillu.
Edwards vrlo vešto žonglira i humor i muzičke reference, često čak u isto vreme, pa tako ćemo doživeti nekoliko prilično utemeljenih smešaka, kao kad junakinju oslovljaju sa “Hey, Jude”, na šta ona radi face. Međutim, čudačka familijarna dinamika nije tu samo humora radi, nego se ispod toga krije i istorija neprijatnih trenutaka, zanemarivanja, ljubomore i čega sve ne.
Autor to većinu vremena drži pod kontrolom u čemu mu pomažu glumci. Christopher Walken je zlato u kojoj god se ulozi pojavio, pošto nema dovoljno bizarnog zadatka kojem on neće pristupiti kao izazovu. Ostali su, pa čak i naša junakinja iz čije perspektive gledamo film, tu manje ili više u funkciji toga da mu otvore prostor kako bi briljirao, nasmejavao nas i zabavljao. Uostalom, šlager-pevač u 21. veku je kao naručen za ironiju i zajebanciju.
Međutim, film jednostavno ide dokle ide, malo u pravcu humora, malo u pravcu drame i studije dinamike disfunkcionalne familije, ali ni u jednom pravcu ne ide totalno Zato i ostaje na pola puta, ni tamo ni ovamo, zapravo konfuzan. U određenim delovima je svakako bolji nego u celini, ali ovakav materijal zahteva snažniju autorsku ruku.