8.4.16

Vlažnost / Humidity

kritika originalno objavljena na FAK-u
2016.
režija: Nikola Ljuca
scenario: Nikola Ljuca, Staša Bajac
uloge: Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Slaven Došlo, Jasna Ornela Bery, Feđa Stojanović, Milutin Petrović, Vanja Ejdus, Maria Kraakman

Srpski film je poslednjih godina postao predvidljiv. Repertoarom dominiraju populistički naslovi, komedije i istorijsko-sportske drame, pokušaji žanra najčešće propadaju ili se razvodnjavaju, što usled sredstava, što usled nedostatka akademske podloge za tako nešto, nađe se i ponešto drama sa ratno-poratnom i socijalnom tematikom, možda desetak naslova godišnje, sveukupno. Sa druge strane, svake godine izađe nekoliko festivalskih naslova, od kojih je za neke jasno da su snimani isključivo za stranu festivalsku publiku i radi daljeg širenja koprodukcionih potencijala, a tek neki poput Krugova i Ničijeg deteta nađu publiku i kod kuće, kao i u okruženju.

Ali stvari se polako pomeraju sa mrtve tačke, pa nam je prošla godina donela neke zanimljive pokušaje koji možda nisu do kraja uspeli u svim svojim nakanama, ali su svejedno uneli malo živosti u predvidljivu kinematografiju. Tako je Pavle Vučković u svojoj Panami pokušao da spoji urbanu dramu i atmosferu psihološkog trilera, Nemanja Ćipranić je to isto učinio sa socijalnom dramom i trilerom intrige u Amanetu, a Stevan Filipović je spojio američki žanrovski pristup i evropski arthouse sa školskom ensemble dramom Pored mene.
  Vlažnost Nikole Ljuce posle ta tri filma dolazi kao nova fokalna tačka iz koje će se izroditi novi srpski film evropskog ranga, kompaktan, sa zaokruženom i ispričanom pričom i stilski upeglan. A posebno treba pozdraviti činjenicu da je ovakav film napravio debitant u celovečernjem formatu i da je bio dovoljno hrabar da se pozabavi miljeom koji mu, pretpostavljam na osnovu godina i odabira karijere, nije blizak i koji nije toliko zastupljen ni u razvijenijim kinematografijama. Vlažnost je atmosferičan film koji se bavi poslovnjačkom buržoazijom, njenim brigama i zabludama, pa još u srpskoj, groteskno-lažnoj verziji, koji promatra i beleži, a pritom vrlo retko klizi u osudu i popovanje.
Film počinje sa scenom vrelog noćnog letnjeg seksa. Nešto mlađi Milan (Slaven Došlo, glumac u definitivnom usponu) se jako trudi oko nešto starije Mine (Tamara Krcunović) za koju se vidi da su joj misli na drugom mestu. Ujutru se pozdravljaju i ona seda u skupi auto, menja cipele i odvozi se do aerodroma, gde sačekuje muža Petra (Miloš Timotijević) i njegovog kolegu koji su se upravo vratili sa službenog puta. Petar upućuje usputnu konstataciju kako ona nije došla svojim autom, a onda nastavlja da razgovara sa kolegom i da se s njim dogovara oko dolaska u njegovu vikendicu kasnije te večeri.
Prvo što će Petar učiniti kada on i Mina dođu kući je da se osveži i da odrema. Probudivši se u pola noći, shvata da Mine nema u stanu, zove je telefonom, ne uspeva da je dobije, ali ne brine. Razlog za uzbunu je malo jači kada je ne zatekne ni na povećoj žurci u narečenoj vikendici, ali on ima preča posla: tu je potencijalni poslovni partner (Petrović) koga treba “obraditi”, kao i pijana strankinja (Kraakman) koja slučajno spomene da poznaje njegovu ženu, ali ne precizira kako, što on vidi kao mogućnost da ispita slučaj.
Dani i noći teku, danju radi, bira još noviji auto sa kojim će proslaviti unapređenje i iz prikrajka ispituje šta se dogodilo sa njegovom ženom. Posećuje njenu i svoju familiju, sve se praveći da je sve u redu i pod kontrolom i kad se ukaže zgodna prilika uhodi pomenutu misterioznu, sada otrežnjenu strankinju. Noću manično džogira ili ide u provod, ali mu kočnice samokontrole sve više i više popuštaju, a cela situacija ostavlja sve više traga na njemu.
Ako nešto važi za srpsko društvo danas, a primenjivo je u većoj ili manjoj meri na celu bivšu Jugoslaviju, to je iluzija da je sve normalno, u redu i pod kontrolom, da se to dešava i drugde i drugima, pa ne treba od toga praviti paniku. Ovo svojstveno zabijanje glave u pesak nije prisutno samo kod takozvanih tranzicionih gubitnika (koje gledamo u nekim drugim filmovima) sluđenih medijima i propagandom, već i u višim slojevima društva, od srednje klase i intelektualaca koji se zatvaraju u svoje kružoke i odlaze u unutrašnju imigraciju, pa do onih još imućnijih koji još više putuju i dobro znaju kakva pravila gde važe i kakvi štosevi gde prolaze. Ti ljudi su u svojim formativnim godinama preživeli nacionalizam, Slobu i ratove, dočekali promene koje nisu promenile suštinu stvari, samo su donele više konkurencije i pritiska, i bili njima razočarani, pa sada insistiraju na tome da ne mogu više da čekaju i da bi uzeli ono što misle da im pripada, pa kako god. U tom smislu je ključan lik strankinje koja dolazi iz drugog sistema, ali očito poznaje i balkanski i koja je u stanju prozreti sitne blefove kojih nisu svesni ni oni koji ih izvode.
Većina filma je na plećima glavnog glumca, Miloša Timotijevića kojeg prilično retko vidimo u domaćim filmovima. Nakon nekoliko epizodnih uloga po domaćim filmovima i televiziji, on se uglavnom pojavljuje u koprodukcijama i stranim produkcijama koje sve više dolaze na lokacije u Srbiju. Zablistao je u Ničijem detetu, a Vlažnost će mu možda otvoriti vrata za još glavnih uloga. Muževan i na rubu agresije, slika i prilika novih beogradskih “yuppie”-ja, Timotijević ima prisustvo na ekranu bez kojeg nije moguće zamisliti film.
Slično važi i za Tamaru Krcunović, takođe češće prisutnu u stranim produkcijama nego u domaćem filmu, u retkim scenama u kojima se pojavljuje, ali u Vlažnosti je zapravo ključno njeno odsustvo koje ne bi bilo toliko efektno da ga nije izgradila prisustvom na početku filma. Mina nije “trophy wife”, sponzoruša i tikva bez korena koja se udala za Petrov novac ili karijeru, nego žena sa integritetom, željama, težnjama i stavovima koje krije iza hladnog izraza lica i pogleda u prazno. Mina je žena oko koje bi se inteligentan i sposoban čovek, sjeban da toga nije svestan, poput Petra koji se isključivo dokazuje novcem i statusnim simbolima zabrinuo i koja je sposobna da ga planski drži u šahu. Svojom hladnom harizmom Tamara Krcunović to postiže bez po muke.
Nikola Ljuca vrlo vešto režira i uspeva da od sve samih svakodnevnih radnji zbog kojih se obično kaže da se u filmu ništa ne dešava napravi atmosferu trilera savršeno pojačavajući tempo i dinamiku i ubacujući pokoji citat nekog od svojih uzora. Nekoliko kadrova kojima citira Lynchov Lost Highway možda nisu neophodni, ali su zgodan dodatak. Istini za volju, na par mesta će napraviti poneku početničku grešku (tipa odvrnuti muziku gde joj mesto nije), ali to su sve stvari koje se mogu pripisati relativnom neiskustvu.
Jednako tako, i scenario koji je Ljuca napisao zajedno sa Stašom Bajac je solidan i uglavnom beži od nepotrebnog objašnjavanja i banalizacije poente. Ipak, ima i takvih momenata, ceo pod-zaplet sa Petrovom sestrom Bojanom (Katarina Marković) i njenim mužem, te sam koncept njenog lika plitke žene koja blatantno govori ono što pripadnici njene klase možda tiho misle, odaje neiskustvo scenarističkog dvojca i potrebu za poentiranjem po svaku cenu, a to je nešto što nazivamo teškom rukom. Srećom, tih momenata je malo i ne kvare mnogo utisak o celokupnom filmu. Istini za volju, postojalo je zgodno mesto na kojem bi Vlažnost mogla da se završi efektnije, samim tim da za nijansu kraće traje. Međutim ni ova autorska odluka nije loša sama po sebi, išlo se na još jednu, ovog puta manje banalnu poentu i na ne baš neophodno, ali solidno izvedeno hvatanje svih konaca sa zapletom i likovima.
Vlažnost je film koji vredi gledati. Njegovi nedostaci su sitni i zanemarljivi, a film je u suštini puno više od obećavajućeg debija, to je film autora koji već sada ima šta da kaže i zna kako, koji je sposoban da bez banalizacije prenese poentu i da to učini sa stilom, gradeći atmosferu i pazeći na detalje. Regionalno gledano, Vlažnost je preko potrebna novina koja nas približava evropskim i svetskim filmskim tokovima. Globalno, u pitanju je film koji bi mogao da ima distribuciju u svakom arthouse bioskopu i koji bi se nalazio u gornjoj kvalitativnoj polovini u redovnoj selekciji na svakom festivalu.