27.4.16

The Trust

2016.
režija: Alex Brewer, Benjamin Brewer
scenario: Benjamin Brewer, Adam Hirsch
uloge: Nicolas Cage, Elijah Wood, Ethan Suplee, Jerry Lewis

Vremena su se promenila za mali i srednji filmski biznis. Nekada se znalo: premijera na festivalu, bioskopska distribucija, video-klubovi, pa tek onda televizija, možda kroz godinu-dve. Sada više nije ni neobično da se film sa festivala ili uporedo sa bioskopskim prikazivanjem odmah pojavi na internetskim servisima. Oni su čak i pokrenuli svoju produkciju, pa izbacuju bioskope iz kombinacije. Ali još uvek je neobično da film direktno sa festivala dođe na televiziju. Satelitsku, ali svejedno. A pirati su se pobrinuli da dođe i na svemrežje pre nego što ga vidi potencijalna bioskopska ili video-publika.
Osim čudne distributerske putanje, The Trust nije po mnogo toga poseban. Reditelji, braća Brewer, debitanti su u formatu celovečernjeg filma, ali su karijeru izgradili na video-spotovima za koje su čak i dobijali nagrade. Od glumaca imamo Nicolasa Cagea poznatog po tome da ne odbija uloge, jednu zaboravljenu zvezdicu, i dvojicu komičara – jednog relativno svežeg, ali čija je potpisna serija završena i jednog baš baš starog, toliko da smo se pitali je li on još uvek živ, a ako je, kako provodi svoje prenzionerske dane. Budžet relativno skroman, ambicije takođe. Žanrovski, The Trust se može podvesti pod krimi-komediju koja prerasta u “heist” triler. Prva asocijacija na to može biti Ocean's serijal, ali The Trust nije od te sorte.
Jim (Cage) i David (Wood) su policajci u forenzičkoj jedinici. Jim je usamljenik koji živi sa ocem (Jerry Lewis u cameo-roli koja mu nije trebala), dementnim bivšim pandurom, velika picajzla na poslu, ali i čudak koji nije u dobrim odnosima sa nadređenima. David je ošljar koji se trudi da krivinari, prezire svoj posao i svoj život, verovatno zbog toga što ga je napustila žena. Ne postoji dobar razlog da bi se njih dvojica družili, ali eto, neka im bude.
Picajzlasti Jim sasvim slučajno naleti na nelogičnost u dokaznom materijalu (neko je položio visoku kauciju za niskorangiranog krimosa) i reši da svima dokaže da je zapravo sposoban policajac prateći trag novca u slobodno vreme, u čemu mu preko volje pomaže i David. Tako će njih dvojica otkriti sef maskiran kao zamrzivač u prodavnici i rešiti da u njega zavire, ne znajući šta u njemu ima, pa planiraju pljačku. Ona naravno odstupa od planova, a mi ćemo saznati nešto novo o našim likovima...
Moram reći da je “casting” zanimljiv, da tera dvojicu glavnih glumaca protiv njihovih uobičajenih tipova uloga, iako to na prvi pogled ne deluje tako. Nicolas Cage kao elaborirani blesan, introvertni čudak sa gomilom tikova daje naslutiti da je on tu kako bi napravili budalu od njega. Elijah Wood kao sjebani šmekić na putu da usere svoj život ipak nije nešto što smo očekivali od njega. Kako radnja odmiče i kako se dinamika između njih menja, dolazimo do toga da su Jimove socijalno neprilagođene šale sve manje bezazlene, a sve više granično poremećene, a David dolazi u poziciju da se više ne oseća čak ni elementarno sigurno u njegovoj blizini. Logika bi možda nalagala drugačiju dinamiku ili raspodelu uloga, ali glumci pod vođstvom autora nekako uspevaju da izvedu šta se od njih traži.

Problem je na drugom mestu. U pitanju je promena tona. Nije prvi put da komedija prvo skrene prema apsurdu, pa onda završi u potpunom mraku. Štos je u tome što to mora biti na zadovoljavajući način objašnjeno u scenariju. Verovatno bežeći od zamke preteranog objašnjavanja, scenaristički dvojac je otišao u drugu krajnost. U želji da budu diskretni, ostavili su previše praznina u motivaciji likova i njihovih postupaka. Tako su efektivno potopili potencijalno dobar i zabavan film.