Solace

2015.

režija: Alfonso Poyart

scenario: Sean Bailey, Ted Griffin

uloge: Anthony Hopkins, Colin Farrell, Jeffrey Dean Morgan, Abbie Cornish

Sećate li se one potpisne replike iz kultnog trash-akcionog filma Demolition Man (1993) koja bi u prevodu glasila: “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”. U slučaju Solace bi to bilo: “Pošalji vidovnjaka da uhvati vidovnjaka”. Princip je sličan, ili se manijače ili se vidovnjače međusobno, ono prvo je solidna osnova za akciju, ovo drugo se može ugurati u žanr psiho-trilera, natprirodne misterije i u kalup “serial killer flicka”, što su autori i uradili.

Dakle, Anthony Hopkins igra ostarelog vidovnjaka iliti medium po imenu John Clancy koji je nekada radio sa federalcima. Njega iz njegove staračke, pasivno-agresivne nadrkanosti diže stari prijatelj, agent FBI-ja Joe Merriwether (Morgan) suočen sa najbizarnijim slučajem ikada. Naime, serijski ubica ubija već umiruće pacijente držeći to za milosrđe i utehu koja stoji i u naslovu filma. Štos je u tome što je i ubica Charles Ambrose (Farrell) vidovnjak, i to po svemu sudeći “jači” od onog koji ga lovi, što sukob čini interesantnijem. Naravno, tu je i Merriwetherova partnerka Katherine Cowels (Cornish), inače psihopatolog po obrazovanju, koja figurira kao skeptik, odnosno Scully za Clancyjevog Muldera.

Reference tu ne prestaju, zapravo tek počinju: filmovi o serijskim ubicama su toliko potrošeni da uglavnom mogu živeti samo od stare slave i referenci na bolje i uspešnije naslove koji su punili blagajne 90-ih godina, a koji su danas uglavnom loše ostarili. Kružila je pomalo bizarna priča da je Solace svoj razvoj započeo kao nastavak na Fincherov Se7en (1995), pa se od te ideje odustalo u jednoj od faza prerađivanja i dorađivanja scenarija. U konačnoj verziji, Solace sa Se7en nema niti jasnih dodirnih tačaka osim par “naklona”.

Međutim, prisustvo Anthonija Hopkinsa više ukazuje na The Silence of The Lambs (1991), a Katherine, mlađa i zelenija od ostalih, može biti varijacija na temu Clarice Starling. Samo prisustvo glumca, da ne pominjemo njegov angažman na promociji filma je dovoljno jasna asocijacija, a Hopkins zapravo “mesečari” i igra za nijansu utišanu i od zla očišćenu varijaciju na temu Hannibala Lectera, samouvereno i sigurno, pa zbog toga ne-loše, ali nameće se pitanje jesu li autori mogli smisliti nešto originalnije od toga.

Solace je bio i ostao nesrećan projekat od početka do kraja. Scenario je napisan još 90-ih ili najkasnije ranih 2000-ih, prošao kroz brojne preinake. Za snimanje su sredstva zbirana sa svih strana bez jasne finansijske konstrukcije, od kreativnog tima jedino značajno ime je ko-scenarista Griffin (Ocean's Eleven) dok je Bailey uglavnom producent koji je u međuvremenu postao bitna njuška u Disneyu, a reditelj Alfonso Poyart iza sebe ima samo jedan brazilski akcić Two Rabbits (2010) dosta oslonjen na efekte, pa u Solace žrtvuje atmosferu radi poprilično nepregledne akcije. Čak ni već snimljen, Solace se nije dobro proveo u distribuciji, odnosno nije našao kanal, firma koja je imala prava je u međuvremenu bankrotirala, pa je film proveo tri godine u bunkeru, da bi konačno prošle jeseni bio prikazan u Evropi, a u Americi se očekuje ove jeseni. Mislim da sam već nekoliko puta pisao ovde na blogu da odlaganje distribucije nikada nije dobar znak.

U konačnici, šta da kažem? Da li je zabavan? Možda elementarno. Vredi li ga gledati? Jedino ako ste gutač filmova o serijskim ubicama sa ili bez natprirodnih moći kao što sam ja bio kao klinac 90-ih. Ali tada nisam samo ja bio drugačiji, odnosno mlađi, nego je paradigma u filmu bila takođe.