Julija in alfa Romeo / Juliet and Alfa Romeo

2015.

režija: Blaž Završnik

scenario: Dimitrije Vojnov, Danilo Bećković, Blaž Završnik, Andrej Zupanec

uloge: Dario Nožič Serini, Jan Gerl Korenc, Špela Colja, Katja Škofič, Andrej Nahtigal, Ana Dolinar, Lena Capuder, Petra Robek

Trakavica od Dobu nevinosti, nikad realizovanom filmu Danila Bećkovića po scenariju Dimitrija Vojnova se završila tako što je projekat koji je trebalo da trasira put novog srpskog repertoarskog filma prenesen u Sloveniju i preimenovan. Autori su na svom blogu povukli paralelu između novog srpskog repertoarskog filma i Crnog Talasa u smislu uslova sistemske podrške. U oba slučaja, ta podrška je bila deklarativna, ako je uopšte i bilo. I u oba slučaja nešto od onoga što nije smelo ili moglo biti snimljeno u Srbiji, bilo je snimljeno u Sloveniji. Radi li se tu o bauku političkih sloboda ili komercijalnog filma, nebitno je.

Bilo kako bilo, film je jesenas imao premijeru u Sloveniji, a nedavno i na Festu, i to u okviru Plazma Festića, programa za decu i mlade. Kako izbegavam da se bavim moralnom podobnošću, neću ulaziti u to je li sadržaj ovog filma primeren baš za decu i mlade i koliko će im dobro doći u rešavanju svakodnevnih briga. Jedino što mi nije jasno je: čemu cela ta frka sa konkursima, kampanjama, finansiranjem i stopiranjem projekta? Možda je dosta toga izgubljeno u prevodu, što između različitih “ruku” scenarija, što u rekontekstualizaciji za prilike u Sloveniji, ali Julija in alfa Romeo je film u kojem nema ničeg spornog, pa čak ni provokativnog. Čak ni u originalnom scenariju pretpostavljenog okretanja žanrovskih obrazaca glede momaka i cura, nevinosti i saletanja.

Naš junak je Tilen (Nožič Serini), tajkunski sin koji je obećao vernost atraktivnoj Leni (Capuder) dok je ona odsutna. Njemu su počela da se dešavaju sranja u životu, prvo mu je umrla majka, pa mu se otac (Nahtigal) ponovo oženio dosta mlađom ženom (Dolinar), da bi na koncu umro pod sumnjivim okolnostima, ali to na njega malo utiče. Nije mu prioritet ni to što se otac (dobro jutro!) obogatio na ne baš sasvim legalan način. Njega ne muči čak ni to što mu je najbolji prijatelj Željko (Gerl Korenc) karikaturalno gadan lik, moguće sociopata u razvoju. (Znate one likove koji ne samo da vam upadaju u kuću i ostavljaju pustoš u frižideru, nego vam navuku virus na kompjuter usled gledanja pornografije o kojoj imaju enciklopedijsko znanje, da ne govorimo o virenju u žensku svlačionicu – e, pa, Željko je takav.)

Ne, Tilen je počeo da se zaljubljuje u Saru (Colja), dežurnu štreberku u školi, inače svoju komšinicu iz starog kraja i perioda pre tajkunskog statusa u životu. A Sara je štreberka sa kosom vezanom u konjski rep, fiksnom protezom i naočarima “preko socijalnog”, znate takve curice koje mogu postati top ženske samo da raspuste kosu, skinu protezu i nabave sočiva. A bilo kakvo petljanje sa Sarom mu može ugroziti status u školi. On je ipak frajer koji se u školu fura oldtimer kabrioletom (otud Alfa u priči, ne znam samo kojom je pravopisnom magijom veliko slovo pretvoreno u malo), njemu su imidž i status sve.

Znamo kako ide sa tinejdžerskim mukama, par epizodica sa komičnim “sidekickom”, par blamantnih trenutaka, ulasci u slow-motionu, slatkaste animacijice za ovo ili za ono, i na kraju izjava ljubavi, najbolje kroz pesmu. Štos kod ovakvih filmova je formula i ništa drugo, sve dok je u skladu sa tim pisano, režirano i odglumljeno, što u principu stoji. Fora je, međutim, u jednom drugom gubljenju u prevodu.

Nije tu reč o razlikama između Srbije i Slovenije, pa čak ni u prekrajanju scenarija glede na to. Ovde je jedna druga dihotomija primetnija: likovi, situacije i objekti u filmu imaju smisla samo u nekom hollywoodskom, fantasy-američkom kontekstu, gde viđamo kuće sa bazenima i klinačke lude žurke sa sve skupim, iznajmljenim ozvučenjem i jebenom binom u njihovim dvorištoma. Sve je premoderno i groteskno bogataški deluje, čak i škola u koju naši junaci idu. To naprosto bode oči u evropskom kontekstu i tu ne govorim samo o bivšoj Jugoslaviji (gde “lifestyle” i mentalitetski pripada i Slovenija), nego o Evropi generalno.

Zato i likovi deluju tako, plastično, pozajmljeno iz nekog drugog sveta. I u konačnici nas nije briga za njih ili nas, još gore, nerviraju samim svojim postojanjem. Koga zapravo briga za ljubavne jade tajkunskog sina koji se nikad nije krpio s ekipom za flašu vina i paklu pljuga u nekom parku? Njegovi problemi deluju nam trivijalno. Onim ozbiljnijim se film vrlo malo bavi.

Opet nije to loše i ne stoji mu loše nezreli humor koji je za moj ukus potopio Malog Buda, ipak je ovo teen film u kojem seksualne frustracije igraju bitnu ulogu. Film upeglano izgleda zbog onih silnih filtera, ima nekakav ritam i pratljiv je barem onoliko koliko je nepamtljiv. Negde drugde, ovakvi se filmovi, za nijansu bolje ili lošije izvedeni, štancaju u tri smene, za kablovsku televiziju, VOD servise ili zasipanje kino-repertoara negde oko Valentinova. I oko toga se svakako ne diže tolika frka.

Možda je bolje da se okanemo repertoarskog filma (nisam siguran da znam šta kovači te sintagme pod njom podrazumevaju) i da počnemo da razmišljamo o filmu. Da ga osmišljamo, pišemo i radimo da bude dobar, nov i po nečemu pamtljiv, pa neka bude repertoarski, populistički, komercijalni, festivalski ili kakav god. Sve te revolucije i “borbe za...” završe kako završe, ne samo u filmu.