26.4.16

Get a Job

2016.
režija: Dylan Kidd
scenario: Kyle Pennekamp, Scott Turpel
uloge: Miles Teller, Anna Kendrick, Alison Brie, Bryan Cranston, Marcia Gay Harden, Greg Germann, Nicholas Braun, John C. McGinley, Jorge Garcia, Brandon T. Jackson, Bruce Davison

Kada film nakon produkcije završi u bunkeru, to u principu nije dobra vest. Na stranu sudbine takvih filmova u totalitarnim režimima, u demokratičnom, kapitalistički orijentiranom Hollywoodu to u principu govori o filmu, a ne o sistemu. Istina, i tamo film ponekad padne žrtvom nerešenih odnosa po pitanju autorskih prava, zapinjanja u post-produkciji, nespretno složene finansijske konstrukcije ili neispoštovanih ugovora o distribuciji, ali istina je često vrlo jednostavna: filmovi čija se distribucija odlaže su najčešće upitnog kvaliteta.

Priča o Get a Job je upravo takva. Film je sniman 2012. godine i u nekoj ladici je proveo bezmalo 4 godine, da bi ovog proleća imao vrlo limitiranu distribuciju i vrlo brzo bio preseljen na VOD platforme. Tada kada je sniman je, što se glumačke postave tiče, pokupio priličnu količinu manje eksponiranih talenata. Bilo je to pre The Spectacular Now i Whiplash koji su svetlo reflektora uperili ka Milesu Telleru i pre Pitch Perfect koji je od Anne Kendrick stvorio poslednju autentičnu zvezdu mjuzikla (iako je glumica i pre i posle toga pokazivala svestranost, naročito u indie filmovima). Alison Brie i Bryan Cranston su u to doba bili još uvek prevashodno televizijski glumci, John C. McGinley je ispao iz fokusa Hollywooda i pristao na televiziji, a jedino je Marcia Gay Harden imala stabilnu, iako svaštarsku, filmsku karijeru.
Get a Job u smislu svoje sadržine ne ide mnogo dalje od naslova: u njemu tzv. “milenijalci” traže svoje mesto pod Suncem nakon završenih studija. Vreme je, što se Amerike tiče, tek blago post-krizno, posao je nekome fetiš, a nekome misaona imenica, a prvi pravi, ozbiljan posao čini se kao misija nemoguće za generaciju mladića i devojaka koji su, kako film insistira, odgajani sa stavom da su posebni bez ikakvog razloga.
Naš protagonista i fokalna tačka je Will (Teller) i on, bez nekog upotrebljivog talenta traži svoj prvi posao. Živi u cimerskom aranžmanu sa jednako blesavim drugarima i sa njima veći deo vremena provodi u duvanju i igranju kompjuterskih igrica. Pored toga, viđa se sa Gillian (Kendrick) za koju se čini da je na putu da ostvari karijeru, ali se njena ozbiljnost više doima kao maska, nego kao spoznaja. Sad, kako je Will na putu da nađe svoj prvi posao, tako je njegov otac Roger (Cranston) ostao bez svog jedinog na kojem je proveo poslednjih 30 godina. Kako će se različiti senzibiliteti i različite generacije snaći u tim okolnostima?
Što se Willa tiče, on će imati sreće da nakon nekoliko neuspešnih epizodica na blef (talenat za snimanje klipova i folerski samouvereni nastup) upadne u HR kompaniju koja se bavi izradom video-prezentacija poslovnjacima i stručnjacima koji traže (bolji) posao. Tamo će ga dočekati tim različitih korporativnih njuški (Germann, Davison, na bizarnu ulogu uludo potrošena Alison Brie) predvođen nemilosrdnom šeficom Katherine (Gay Harden). U firmi, naravno, od njega traže da radi u uštogljenom i možda prevaziđenom standardu, ali istovremeno mu druga, mnogo manje ozbiljna start-up firma nudi mesto direktora marketinga i više kreativne slobode. Njegovo pitanje je kojem se privoleti carstvu, naročito kada Gillianina karijera nije tako sigurna kao što je to ona predstavljala...
Što se ostalih tiče, njihove priče su tipskije. Jedan od cimera je počeo da radi za finansijsku kuću prvo kao potrčko, a onda i kao diler, što verovatno služi kao ironijski pogled na korporativnu kulturu, naročito ako uzmemo u obzir da mu je šef John C. McGinley u svojoj tipičnoj alfa-mužjačkoj roli. Drugi je programer koji juri “start-up” kapital za svoju aplikaciju za praćenje ljudi preko mobilnog telefona. Treći i najprofiliraniji (Braun) je karijerni pušač trave koji slučajno dobija posao školskog učitelja i košarkaškog trenera i u procesu otkriva važne životne istine. I otac isto ima svoj “sub-plot” u kojem prestaje biti dinosaurus kojeg je pregazilo vreme i pokušava da se probije direktno do šefa koji će ga zaposliti na radno mesto iz snova.
Istini za volju, Get a Job ima svojih momenata. Na vizuelnom planu nije posebno intrigantan, ali je sasvim pristojan. Tempo, jednom kada ga uhvati, ostaje stabilan i režija je školska i uglavnom neupadljiva, manje više posvećena izvlačenju maksimuma od glumaca. Za njih se redom vidi da imaju nesuđene količine talenta, ali i da su ograničeni šturo i loše napisanim likovima. Za većinu njih je teško naći i smisao u filmu i nekakvo uporište u realnosti.
Tako se Alison Brie, kao najupadljiviji primer, potrudila da od svog lika napravi nešto smisleno, ali joj to nije uspelo, ne njenom krivicom. Marcia Gay Harden se uzda u lagano preglumljivanje i karikaturalnost. Neki drugi, poput Bryana Cranstona, Johna C. McGinleya i Anne Kendrick se oslanjaju na tip lika koji su ranije igrali i sa solidnim uspehom uspevaju to da rekreiraju, a Milesu Telleru u pomoć stiže sasvim solidna glumačka intuicija.
Problem je, dakle, u scenariju. Što se dijaloga tiče, čini se da su oni pisani tako da se iz svake pojedine scene izvuče nešto ciljano. To zavisi od tona scene, komične upadljivo idu na jeftine smehove, dok nas dramske zasipaju sa “važnim” i “mudrim” one-linerima, a dijalog sve u svemu deluje drveno, što i ne treba da čudi pošto su obojica scenarista početnici, za pretpostaviti je čak i amateri.
Nije samo dijalog problematičan, koliko tu do izražaja dolaze druge, kapitalne stvari kao što su ton i struktura. Što se tona tiče, film ostaje na pola puta između komedije i drame, a čak ne uspeva ni da zauzme stav prema svojim likovima, nego ih od scene do scene ismeva ili bodri i nalazi simpatije za njih. Polovičnost i nedokuvanost je najveći problem u strukturi koja je ovde naprosto bizarna. Imamo glavnog lika i to štima, on je nosilac. Kolege sa posla se podrazumevaju, otac i devojka su očekivani dodatak. Problem je sa cimerima: njima se posvećuje suviše vremena da bi bili tek neki koloritni epizodisti i oni imaju svoje pod-zaplete, ali ih se ne razvija dovoljno da bi se mogli nazvati ravnopravnim likovima, a takođe se na njihovim pričama osim nekoliko najlakših poena i zaključaka ne dobija baš ništa.
Čini se nekako da bi Get a Job bolji utisak ostavio da je razrađen malo više i pretvoren u sitcom. Mislim, kuća je tu, glavni lik, njegova klika, devojka, otac... Takva je i dramaturgija većine pojedinih scena, posebno komičnih koje idu na lagane štoseve i njihovo nizanje. Čak je razumno pretpostaviti da je film u originalnom “cutu” bio duži, možda čak negde oko dva sata, ali da je u montaži barem četvrtina materijala isečena i to prilično grubo, kao da se nije pazilo na to kakve će rupe posle tog postupka nastati. Rezultat je prilično loš, ali šta smo očekivali od filma koji su upravo izvukli iz naftalina?