12.4.16

Baskin

2015.
režija: Can Evrenol
scenario: Can Evrenol, Ogulcan Erey Akay, Cem Ozuduru, Ercin Sadikoglu
uloge: Gorkem Kasal, Ergun Kuyucu, Muharrem Bayrak, Mehmet Fatih Dogkoz, Sabahattin Yakut, Mehmet Cerrakoglu

Baskin dolazi sa festivalskim “hypeom” kao nešto novo, nediđeno i brutalno, a pritom egzotično. Taj “hype” ne dolazi toliko od regularnih festivalskih medija i kritičkih portala koliko od usmerene horor štampe, što je zanimljivo. Mislim, valjda su oni u domenu horora svoji na svome i poznaju ga bolje od kritičara opšte prakse, klasičnih festivalaca i telegrafskih medija.
Razloga za ovako neumereno oduševljenje je najmanje dva i u principu se vrte oko zemlje porekla. Prvo, horora i uopšte žanrovskih filmova iz Turske nema puno čak ni po festivalima. I samo poreklo žanrovskog filma u Turskoj je čisti trash i to one najgore, reproduktivne vrste: počeci toga su turske “prerade” američkih hitova poput Star Wars i Supermana sa mizernim sredstvima i užasnim produkcijskim vrednostima. Ti počeci su sjajno obrađeno u dokumentarcu Remake Remix Ripoff (2014). Naravno, turska žanrovska kinematografija se od tada sofisticirala pre svega produkcijski, ali to ne znači da se u potpunosti oslobodila uhodanih američkih kalupa.

Baskin nije takav film i drugi razlog visokih očekivanja (i kasnijih projekcija) je egzotika koja prati žanrovske filmove iz kinematografija od kojih to nismo navikli. Kada je horor u pitanju, ne-zapadni filmovi automatski imaju nekakav “wild factor”. Treći razlog je već uspešna festivalska putanja istoimenog kratkometražnog filma iz 2013. godine od istog reditelja koji je već privukao pažnju festivalske horor publike.
Premisa kratkometražnog i dugometražnog filma je u osnovi ista: grupa policajaca se javlja na poziv za pojačanje na nekoj sumornoj i strašnoj lokaciji i tamo zatiče pakao, crnu misu, demone i brutalna sranja počinju da se dešavaju. Dok je to sasvim dovoljno priče (uz poneki “plot twist” koji neću otkrivati) za film od 11 minuta, onaj celovečernji je morao biti produžen.
Naravno, opet imamo pandure, njih petoricu iz nekakve interventne ili nečeg takvog, ali ih upoznajemo u kafani. Meso na roštilju polako cvrči i nabija tenziju, a oni razmenjuju svoje mužjačke i pandurske priče. Fudbal, kladionica, karanje, kurve (odnosno životinje, jer očito tako većina turskih muškaraca gubi nevinost) i sve u tom điru. Jedan od njih je bahat, pa zbog nesporazuma izbije tuča sa konobarom u kafani i čini se da je ludilo preuzelo i sranje izbilo. Panduri se ipak udaljavaju, zezaju vozača da se usrao od nečega, javljaju se na pomenuti poziv, nalaze mističnu lokaciju (napuštena pandurska stanica iz otomanskog doba), usput naleću na čoveka na cesti i susreću se sa nekim ludim ciganima koji love žabe, a na kraju dospevaju do zgrade i sve po redu: pakao, demoni, nakaze, satanisti, orgije, krv i mast.
I iskreno, krljačina koja je bila potpisna za kratki film ovde nekako radi. Film je krvav i prljav dovoljno gadan na vizuelnom nivou i strašan u implikacijama. Ne bih ga baš nazvao brutalnim, ali Can Evrenol sasvim fino priprema strah, ne pribegava lakim “jump scare” poenima, ali opet ne pokazuje ništa baš direktno. Za tu priliku ima sasvim solidnog negativca potpisanog kao Otac kojeg su horor-fanovi već nazvali turskim Pinheadom, a kojeg vrlo dobro igra neprofesionalni glumac Mehmet Cerrakoglu. I to je zadovoljstvo koje fan žanra može izvući iz Baskina.
Problem je u pisanju. Ne samo što se vidi da je ovo razduženi kratki film, nego što nema nikakvog konteksta da shvatimo zašto i čemu sve to. Tarantinovski uvod i uopšte mehanika From Dusk till Dawn ne radi najbolje, realistični uvod i fantastični nastavak se ne sklapaju u jednu celinu, čak ni taj prelazak nije šokantan, a i kako bi bio dvadeset godina kasnije. Moguće je da uvod služi samo da nas senzibilizira ili makar upozna sa likovima, ali samo jedan od njih, Arda (Kasal) ima ljudske osobine, dok su ostali ili karikature policijske brutalnosti ili praznjikavi “drone” likovi koji popunjavaju brojno stanje. U tom kontekstu i “plot twist” deluje slučajno.
Ostaje nam nepoznato zašto je ta zgrada i ceo taj komšiluk toliko “scary” kada već o tome brbljaju na putu i zašto je bitno da je tu bila pandurska stanica. Čak nemamo nikakvo objašnjenje za nakaze, prikaze, demone, sataniste ili šta su već. Naprosto, filmu fali konteksta.
Iako ostaje u filmu neobjašnjeno, ispostavilo se kao solidan autorski potez da negativci napadnu pandure, a neke standardnije horor-žrtve (recimo, lakomislenu omladinu). Po svemu sudeći, bića iz pakla bi napala koga god, ali eto, nekako su privabili muriju. Imajući u vidu trenutno političko stanje u Turskoj, islamističku diktaturu niskog intenziteta (ili kako bi to rekli katolibani u Poljskoj, “neliberalnu demokratiju”) i sve učestalije i nasilnije proteste u kojima se građanstvo sukobljava sa policijom, bioskopskoj publici (tamo kao i svuda, sastavljenoj uglavnom od pristojnih ljudi) je očito odgovaralo da makar i fiktivne pandure provuku kroz “torture porn”. Baskin je, naravno, bio hit na domaćem terenu, čak solidna blockbuster senzacija i takav uspeh je za svako poštovanje.
Šteta da uz to nije ipak bolji film. Potencijala ima, Can Evrenol očito zna da režira, ali niti on zna da piše, niti mu je omanja armija scenarista nešto pomogla. Sa boljom i detaljnijom razradom ideje Baskin bi bio film za preporuku. Ovako je samo prolazna zabava za ljubitelje užasa. Jednom kad užas počne, naravno.