30.4.16

Jane Got a Gun


2016.
režija: Gavin O'Connor
scenario: Joel Edgerton, Brian Duffield, Anthony Tambakis
uloge: Natalie Portman, Joel Edgerton, Ewan McGregor, Noah Emmerich, Boyd Holbrook, Rodrigo Santoro, Nash Edgerton

U poslednje vreme na blogu imam sve neke problematične produkcije, filmove koji su se dugo snimali, čija se ekipa menjala, čije su produkcijske kuće bankrotirale, pa je distribucija odlagana usled spora oko autorskih prava. Takvi filmovi su po pravilu đubre i jednom kad mogu, distributeri ih objavljuju manje ili više samo zbog toga da ih konačno skinu sa liste, bez ikakve skrbi za kvalitet, pa čak i za zaradu. Treba se rešiti malera.
A ako je neka produkcija bila problematična, onda je to slučaj sa Jane Got a Gun. Toliko problematična da se može nazvati savršenom olujom loše sreće. Projekat je prvo ostao bez rediteljice Lynne Ramsay (We Need to Talk about Kevin), da bi posle zamenio skoro celu ekipu, što tehničku (recimo direktora fotografije), što glumačku (bilo je problema sa “castingom” što pozitivca, što negativca, čak je i ko-scenarista Joel Edgerton zamenio svoju ulogu), a jedino je Natalie Portman bila sigurna od početka do kraja. Sredstva su smanjivana, predviđeni distributer je bankrotirao dok su film završili i bile su solidne šanse da Jane Got a Gun neće doživeti premijeru. Pa ipak, ovo nije sklepano đubre od filma kako bismo očekivali.

U pitanju je, reklo bi se, jedan vrlo standardni western, odnosno priča o osveti i odbrani sa zanimljivim protagonistima i antagonistima i sa jednim “twistom” u centru priče. Taj “twist” je glavna, naslovna junakinja, pre svega žena u svetu koji percipiramo kao muški i mužjački, pa još primorana da se brani oružjem. Drugi štos je što to nije neka klasična “dama u nevolji”, već samostalna žena koja stoji iza svojih odluka i pogrešnih procena. Nju sa integritetom i odlučnošću igra Natalie Portman.
Čak je i “udica” za film sjajna: (bivši) odmetnik Hammond (Emmerich) se pojavljuje na pragu doma koji deli sa ženom Jane sa nekoliko metaka u svom telu. Kaže “Bishopovi dolaze!” i leže u krevet iz kojeg se neće pomeriti praktično do kraja filma. Mi u tom trenutku ne znamo ko su Bishopovi, ali pretnja se čini legitimnom toliko da će Jane, nakon što promrmlja “Što si mi ih natovario na vrat?” skloniti dete na sigurno i potražiti pomoć od jedine osobe kojoj može verovati: nekadašnjeg verenika Dana Frosta (Edgerton), koji će joj prvo odgovoriti da njoj ne treba pomoć, nego puk vojske. Zajebana neka ekipa.
Odnos Frosta i Jane je specifičan i on nije baš tip čoveka koji bi pomogao njoj i njenom mužu. Razlog tome može biti povređeni muški ponos: Jane ga je ostavila, odnosno nije ga (dovoljno dugo) čekala, a može biti i stvar principa: Hammond je ipak odmetnik. Kroz flashback scene ćemo da su se Frost i Jane razišli sticajem okolnosti, odnosno iz zabune (on je otišao u rat i Jane je mislila da je mrtav), ali i o sukubu između Hammonda, Jane i Bishopovih u čijem centru opet nekako stoji Jane. Shvatićemo i da je vođa bande John Bishop (Ewan McGregor koji je posle dugog niza glumaca prihvatio i odigrao ulogu) zlikovac, ali ne od one kartonske sorte kakve obično srećemo po westernima, već čovek sa svojom razumljivom motivacijom.

Jane Got a Gun je sve u svemu pristojno napisan, sigurno režiran i odlično odglumljen film. Upravo što se glumaca tiče, Natalie Portman je izvrsna, iako verovatno ne bi bila prva asocijacija za ulogu žene na granici u westernu. Ovde uspeva da prikaže potrebnu otresitost, rešenost, pa čak i grubost. Iako je sebi verovatno namenio ulogu negativca, Joel Edgerton je odličan kao Frost, čovek sa svojim nedoumicama i emocijama koje ne može da sakrije ma kako se trudio. Ni Ewan McGregor po kvalitetu izvedbe ne zaostaje za njima dvoma i prilično je uverljiv i efektan negativac. Uz njih, imamo i nekoliko raspoloženih epizodista.
Glede scenarija i režije, možemo uvideti par problema. Flashback struktura je sasvim legitiman izbor kada likovi imaju zajedničku prošlost koju treba polako otkriti. Međutim, čini se da ovde razbijaju ritam glavne priče, što je možda i lekovito jer se radi o pripremama i čekanju, ali i preuzimaju primat u filmu, što baš i nije dobro. Što se režije tiče, Gavin O'Connor radi solidan posao u pričanju priče, izvlači najbolje od glumaca i u apsolutno svakoj sceni radi korektan posao. Međutim, on ne ubacuje skoro nimalo ličnog pečata u film. Možda je to stvar iskustva njegove karijere, iza sebe ima solidne do dobre bioskopske filmove, ali i dosta rutinerskog posla na TV filmovima. Možda je, sa druge strane, u pitanju strah da dodatno ne optereti ionako fragilnu i problematičnu produkciju nekim ekscesnim rešenjima.
Još jedan problem sa mojom percepcijom Jane Got a Gun ima ponajmanje veze sa samim filmom. Stvar je vremena distribucije i mog gledalačko-kritičarskog ranijeg iskustva. U suštini, volim westerne i volim kada ih neko sistemski i promišjeno osavremenjuje. Ideja o atipičnim likovima za western okruženje, poput žena ili dece mi je sasvim legitimna i čak vrlo zanimljiva jer otvara jedan novi ugao. Problem sa inače solidnim i dobro izvedenim Jane Got a Gun je to što dolazi malo prekasno da bi na tom planu ostvario išta vredno spomena. The Homesman (žene umorne od pionirskog života), Slow West (naivni mulac) i naročito True Grit braće Coen (ispričan iz vizure ogorčene devojčice) su na tom planu poduzeli radikalne korake i pored njih se Jane Got a Gun čini kao prilično ziheraški film.