Demon

2015.
režija: Marcin Wrona
scenario: Pawel Maslona, Marcin Wrona
uloge: Itay Tiran, Agnieszka Zulewska, Andrzej Grabowski, Tomasz Schuchardt, Adam Woronowicz, Wlodzimierz Press, Tomasz Zietek, Cezary Kosinski, Maria Debska

Naslov će vas navesti, potpuno pogrešno, da očekujete klasičan horor film na temu posednutosti vragom. Međutim, bacimo pogled na zemlje u koprodukciji ovde, a to su Poljska i Izrael. Po logici stvari, možemo otpisati tipičnu poljsku katoličku paradigmu, pa našeg naslovnog demona potražiti u jevrejskoj mitologiji. On se tamo zove dibuk i na neki način je “clinger”, nemirni duh umrlog koji se na neki način kači, odnosno ulazi u telo žive i često sa mrtvacem povezane osobe. Dibuk ima svoj cilj, a jedini način da ga se domaćin oslobodi je da mu pomogne u izvršenju toga. Ako se sećate “najjevrejskijeg” filma braće Coen, A Serious Man (2010), on se ceo može (ali ne mora) tumačiti u tom ključu: gresi predaka koji su odbili pomoći rabinu (ili njegovom duhu dibuku) dolaze na naplatu njihovom potomku čiji se život možda baš zbog toga rastura u paramparčad.
Ovde ćemo na to ipak malo sačekati. Zapravo, Demon od početka ima atmosferu sranja koje se sprema postignutu manje ili više samo sa neveselim lokacijama poljskog sela i fotografijom Pawela Flisa skoro isključivo u mračnim tonovima. Čini se da su se reditelj Marcin Wrona i njegov ko-scenarista Pawel Maslona opredelili za “slowburn” pristup.

Naš Junak je Piotr (Tiran), Britanac poljskog porekla koji ipak solidno vlada jezikom i dolazi u otadžbinu kako bi se oženio Zanetom (Zulewska). Bračni aranžman nije baš spontan, uredio ga je njen brat, a njegov drug Jasny (Schuchardt), ali je svejedno na obostranu korist: oboje su primeri poljske aristokratije, gastarbajterske i domaće, pa brak nalikuje na poslovni ugovor. Pritom Zaneta želi ostati kod kuće, zapravo u kući svog dede, a otac (Grabowski) je više nego spreman da ispuni želju i njoj i Piotru.
Problem počinje već pred venčanje, kada Piotr u dvorištu oronule kuće spremne za adaptaciju vidi ljudski kostur. Naravno, prizor nije prijatan i on se isfrika, ali pretpostavi da to nije ništa što svadbarsko veselje uz malo alkohola (dobro, puno alkohola, ipak smo u Poljskoj) neće popraviti. Kako svadba odmiče, tako Piotra sve više preuzima prizor od ranije, vidi devojku u venčanici (koja nije njegova žena), ima ispade, u svom govoru pogreši ženino ime. Atmosfera je napeta do usijanja, Zaneta je zabrinuta za muža, a njen otac osramoćen pred gostima.
U trenutku kad se Piotr onesvesti, dođe sebi i počne govoriti jidiš promenjenim glasom, ovaj do tada crnohumorni film koji na čudan i ne baš gladak film skreće u pravcu horora, više implicitnog negoli stvarnog. Zapravo znamo šta je tu posredi, verovatno nam je jasno još od kostura, uostalom to je i jedna od tema koje potresaju poljsko društvo, naročito njegov moderniji i progresivniji deo. Ida Pawela Pawlikowskog je na osnovu iste teme (poljskog ne baš sjajnog odnosa prema Jevrejima za vreme rata) kasirala Oscara za strani film.

Pitanje je samo kako je to izvedeno, ali odgovor nije obećavajući. Mešajući relativno poznat i zanimljiv “setting” istočnoevropske svadbe sa žanrom ili žanrovima i sa istorijsko-političkim pod-tonovima, Wrona se prilično gubi. Ono najznačajnije, kontekst, izlaže ne čak ni diskretno koliko stidljivo da se to može čak nazvati kalkulantskom igrom na lake poene, posebno u kontekstu retradicionalizacije i klerikalizacije Poljske. Istini za volju, taj kontekst će nekako uhvatiti od sredine, ali samo da bi ga razvodnio na kraju.
U tome mu pomažu prilično tipski likovi, od prilično pasivnog i skoro neupotrebljivog protagoniste, pri čemu glumac histeriju dočarava uz dosta afektiranja, pa do skoro karikaturalnih ostalih. Nije tu stvar ni u osramoćenom nevestinom ocu koji mora da sačuva ugled, njenoj pripitoj majci i nesposobnom bratu kao predstavniku “plyboyskih” naslednika tajkunskih generacija. Uvođenje lika koji prema Piotru gaji rezervu bilo iz ljubomore ili iz ksenofobije, nije razjašnjeno, pokazalo se kao višak upravo zbog toga. Štos je u plejadi tipičnih svadbarskih gostiju i “svetom trojstvu” koje sačinjavaju doktor, pop (obojica u različit stadijima pijanstva i ludila) i profesor, prva dvojica kao “comic relief”, a potonji kao svojevrsni “deus ex” koji će jedini objasniti šta se dogodilo, ni izbliza jasno i uverljivo, nekako uopšteno i zavijeno u misteriju koja pokazuje da autor nije znao da završi priču ili nije smeo da je završi onako kako je hteo.
Marcin Wrona koji se ubio par meseci nakon premijere filma važio je za mladu nadu sve življe i aktivnije poljske kinematografije. U svojim ranijim radovima je uspevao da spoji nacionalnu i evropsku filmsku tradiciju i da sasvim solidno u tom kontekstu upotrebi žanrovske matrice uvezene iz američkog filma. U Demonu pokazuje da tehnički više nego pismen (inače ima doktorat iz filmske režije, nisam siguran čemu to ako se nije spremao za profesuru), da ima oko za detalj i da je sposoban iznaći neka pravilna rešenja. Ono što u celoj priči ne valja je šira slika: ona je difuzna, ali ne na dobar način. Demon svakako nije idealan testamentarni film i šteta je da ništa drugo od Wrone nećemo videti.