16.5.16

Eddie The Eagle

kritika objavljena na Monitoru
2016.
režija: Dexter Fletcher
scenario: Sean Macauley, Simon Kelton
uloge: Taron Egerton, Hugh Jackman, Jo Hartley, Keith Allen, Tim McInnerny, Iris Berben, Jim Broadbent, Christopher Walken

Michael “Eddie” Edwards, globalno poznatiji kao Eddie The Eagle, bio je britanski olimpijski skijaški skakač u Calgariju 1988. godine. Naravno da Britanci nisu svetska velesila u skijaškim skokovima i Eddie je bio prvi britanski skakač nakon 68 godina, ali u tome je i štos. On je svojim olimpijskim duhom i iskrenošću u ubedljivom porazu postao medijska zvezda i, simpatičan i poslovno bistar kakav je, takav status je održao do danas.

Naravno, bilo je i većih amatera od njega, čak i na istim Olimpijskim Igrama, recimo jamajčanski bob-četverac je još i ranije dobio svoj “biopic” Cool Runnings (1993). Bivalo je i kasnije afričkih i karipskih skijaša, ali čini se da se štos potrošio. Ipak, kad vidimo dežmekastog cvikeraša kako (poprilično loše) skače sa utreniranim sportistima, čak i najvećom legendom skokova Mattijem Nykanenom, nekako nam bude toplo oko srca i ne možemo a da ne navijamo za njega. I upravo u tome leži privlačnost ovog uveliko fikcionaliziranog biopica.
Još od detinjstva, Eddie je sanjao da postane olimpijac. Zašto, otkrićemo u toku filma kroz prilično blentavo objašnjenje. Samo, njegov problem je bio to što apsolutno nije bio sportski tip: debeljuškast, sa debelim naočarima i gotovo komično nespretan, verovatno bi polučio veće uspehe da se posvetio šahu ili bridžu. Kada su njegovi snovi o atletici, gimnastici ili plivanju pali u vodu, Eddie (Egerton) se okrenuo zimskim sportovima dobro procenjujući da su mu tu veće šanse. Britanci, naime, nisu ludi za tim. Kako mu je izmaklo mesto u spustu, okrenuo se skokovima, spakovao kofere i otišao u Nemačku da trenira.
Zez je u tome da su skijaški skokovi ne samo opasan, nego i vrlo zahtevan sport koji iziskuje godine i godine napornog treninga. Skakači dosta često treniraju od detinjstva i potrebne su im godine da bi sa jedne faze (skakaonice određene visine) prešli na sledeću, a da se ne polome. Eddie ne samo da ima možda nekoliko meseci od svog prvog skoka do Olimpijade, nego pritom ima vrlo skromna sredstva (i podeljenu moralnu podršku roditelja, o materijalnoj ne vredi trošiti reči), nema potrebnu opremu niti trenera. Ovo poslednje će priskrbiti u liku bivšeg šampiona Bronsona Pearija (Jackman), sada pijanca čiji je posao da vozi ralicu.
Ono što sledi je klasična topla “underdog” sportska priča koja prolazi kroz sve kliše momente priprema na visoki cilj: građenje odnosa između njih dvojice, ismevanja od strane drugih, povremeni sukobi, međusobni ili sa drugima (recimo nadobudnim norveškim favoritima ili nadmenim britanskim olimpijskim odborom), naravno neizbežna montažna sekvenca treninga, sve do konačnog odlaska na Olimpijadu i (ne)uspeha tamo. Glavni štos je u tome što Eddieju nije bilo do pobede koliko do učešća (olimpijski duh), kao i to da bi bilo kakav pravi uspeh u tim uslovima bio još manje moguć.
Ono što scenaristi Sean Macauley i Simon Kelton i reditelj Dexter Fletcher u svom odlučnom igranju na “feel-good” formulu sportske drame sa komičnim momentima zapostavljaju je upravo medijski fenomen zvani Eddie the Eagle. Da, on je za novinare na tom mestu zvezda bez premca, ali razmatranje ne ide u dubinu. Možda je Eddie kao fenomen (osoba limitiranog talenta sa zacrtanim ciljem, rešenošću i prirodnim talentom za auto-marketing) pokrenuo ono što ćemo kasnije nazivati reality show kulturom u kojoj anonimusi po svaku cenu žele svojih 15 minuta slave, često bez dostojnog pokrića.
Sa druge strane, Eddie the Eagle je topao, lagan i vedar film koji nas puni pozitivnom energijom. Likovi su možda plošni, ali od ovakvih filmova ne očekujemo neku dubinsku karakterizaciju, pa nam nije mrsko pratiti te manje ili veće “skupove osobina”. Odigrani su, moram reći, odlično. Taron Egerton (Kingsman) pokazuje dosta širok raspon i mogućnost transformacije i jako je simpatičan kao Eddie, a Hugh Jackman se na ovom filmu ludo zabavlja igrajući tip pijanca i plejboja koji je prokockao svoju karijeru jer ni sport ni sebe nije shvatao ozbiljno. Njihova međusobna hemija je izvrsna, a kao dodatni bonus imamo dvojicu vrhunskih glumaca, Christophera Walkena i Jima Broadbenta, u pamtljivim epizodicama.
Opet, da li zbog budžeta ili iz drugih razloga, ne može se reći da baš sve štima kada se radi o skijaškim skokovima. Zapravo, jedini kadrovi koji izgledaju realno su arhivski snimci iz Calgarija, dok Eddiejevi skokovi na treningu mogu delovati samo manje ili više atraktivno. Štos je u tome što se poredeći snimke mogu utvrditi brojni propusti: od opreme, preko načina skakanja i doskoka, pa do toga da arhivska i igrana skakonica u Calgariju nisu iste. Skijaške skokove nismo često imali prilike da gledamo na filmu (ima nekoliko dokumentaraca i vrlo opskurnih biografskih filmova) i to je šteta jer je sport sam po sebi atraktivan i da se lepo uslikati, a ni životne priče pojedinih skakača nisu ništa manje zanimljive od onoga što ovde imamo prilike videti.
Čak je i ova fikcionalizirana priča o Eddieju možda čak i nekako tipskija i manje zanimljiva od one stvarne. Zbog podvlačenja humorne note je izostavljeno to da Eddie nije bio baš toliko nespretan i da mu je mesto u spustu izmaklo za dlaku, iz razloga produkcije je trening izmešten iz Amerike u Nemačku, uveden je lik pijanog trenera koji noću skače u “civilnoj” odeći i sa cigaretom u ustima (što je suicidalno ponašanje), ali ne shvatam zašto su propustili detalj da je Eddie u toku svoje predolimpijske turneje radio u Finskoj kao građevinski radnik i spavao u mentalnoj instituciji gde je bio neka vrsta domara. Takvo apsurdno blago se ne ispušta.
I pored toga Eddie the Eagle zaslužuje moju preporuku za gledanje. Nema veze što dolazi van sezone. Biće vam svakako toplo oko srca, a možda će vam dobro doći hladni zimski pejzaži u predstojećim toplim danima. Posebno ako ste fanovi skijaških skokova i simpatičnih gubitnika.