2015.
scenario i režija: Lisa Aschan (prema drami
Johannesa Anyurua i Aleksandra Motturija)
uloge: Vera Vitali, Pernilla August, Aliette
Opheim, Isaka Sawadogo, Emil Almen, Ville Virtanen
Engleski naslov naveden na IMDB-u jednostavno nema
smisla i valjda su zato na festivalu Crossing Europe u Linzu samo
preveli originalni švedski naslov. The
White People u kontekstu filma ima
smisla. Reč je o drugom filmu Lise Aschan nakon obećavajućeg
debija Apflickorna
(2011), fine priče o odrastanju, drugarstvu i kompetitivnosti
prikazane na brojnim festivalima. Det vita folket je potpuno različit
film, u neku ruku takođe antropološka opservacija, ali sa vidljivim
rascepom između univerzalnih i vrlo partikularnih motiva.
Bez neke ekspozicije, na početku filma naša
junakinja Alex (Vera Vitali) je već u sranju: ljudi u uniformama je
sprovode do podzemnog zatvora usred ničega. Tu saznajemo da joj je
dozvola boravka istekla i da se spremi za deportaciju koja će
uslediti. Period čekanja može trajati i po par meseci koje će Alex
provesti u svojoj ćeliji i zajedničkim prostorijama. Saznajemo da
je vani, kod suseda, ostavila kćerku i to joj je motiv da se kako
zna i ume dočepa slobode. Naravno, zatvor kao zatvor, to sve utiče
na njenu psihu, pa će Alex aktivno fantazirati o slobodi i širokim
prostranstvima.
Geografija i građevina nisu jedini razlozi zbog
kojih se iz pećine ne može pobeći. Presudni razlog je zatvorski
sistem. Oni nisu policija, upitno je i da li su državni službenici,
ali svakako rade za neku vlast. Oni se međusobno dobro poznaju i
čini se kao da su i oni zatvorenici takvog sistema - o njihovom
privatnom životu ne saznajemo ništa. Kad nema “glavnog” FK
(Virtanen), postrojenjem sa punim autoritetom i sadističkim
tendencijama upravlja Viktoria (August). Za jednog od čuvara, Franza
(Almen), saznajemo da je i on robijao na istom mestu, dok se drugi,
Josef (Sawadogo), drži pravila čak i kad su ona suprotna njegovoj
etici. Pored čuvara, i zatvorenici često rade jedni protiv drugih,
očekujući privilegije zauzvrat ili makar iz čiste ljubomore i
rivaliteta.
Na univerzalnom planu, to su poznate stvari,
osnova nebrojenih zatvorskih filmova: želja za slobodom i sukob sa
rigidnom birokratijom, uz nasilne tendencije onih koji figuriraju kao
vlast i ljudske slabosti onih nad kojima se ta vlast vrši. Tu nema
ničeg spornog i nije nam teško navijati za pojedinca, verovatno
moralno ispravnog u sukobu sa tom aždajom. Na tom planu, Vera Vitali
pokazuje kvalitete obične žene i posvećene majke, a ostatak
glumaca kompetentno igra arhetipske likove u takvom sistemu.
Problem je partikularni kontekst Švedske koji je
nekako distorziran od onoga što pod Švedskom zamišljamo. Alex i
velika većina zatvorenika izgledaju “švedskije” od njihovih
čuvara koji, pak, uglavnom izgledaju kao pripadnici manjina. U tom
ključu, još ako u obzir uzmemo naslov, Det
vita folket možemo tumačiti kao loše
maskiranu desničarsku,
neo-tradicionalističku tiradu protiv multikulturalnosti i političke
korektnosti, pa čak i kao rasističku fantaziju. Međutim, čini se
da ni na tom planu autorica Lisa Aschan nije dosledna i ne ide do
kraja, da samo provocira, ali ne sme i ne želi da poentira.
Nekih dvadeset godina ranije, Desmond Nakano je
napisao i snimio film White Man’s
Burden u kojem je alterirao rasne i
klasne pozicije u Americi, dovevši u sukob belog, siromašnog
radnika i aparat crnih kapitalista i birokrata. Nakano, i sam
pripadnik manjine koja je bila žrtva rasizma u američkom društvu,
nije neko koga bismo mogli optužiti za rasizam, pa je u filmu
pitanje klase centralno: oni koji imaju moć ugnjetavaju one koji
istu nemaju.
Problem sa Det vita
folket je, pored toga što asocira na
superiorniji film, što nikad nije dobro, i to što ostaje u procepu
između dva pola. Niti je toliko fokusiran na univerzalne težnje
zarobljenog čoveka za slobodom, niti je dovoljno hrabar, jasan i
jednoznačan u svojoj poziciji, ma koliko ona bila neprihvatljiva i
pogrešna u današnjem, sve kompleksnijem svetu. Jednostavno rečeno,
bespoentan i stoga bespotreban film.
No comments:
Post a Comment