4.5.16

Det vita folket / The Deposit

2015.
scenario i režija: Lisa Aschan (prema drami Johannesa Anyurua i Aleksandra Motturija)
uloge: Vera Vitali, Pernilla August, Aliette Opheim, Isaka Sawadogo, Emil Almen, Ville Virtanen

Engleski naslov naveden na IMDB-u jednostavno nema smisla i valjda su zato na festivalu Crossing Europe u Linzu samo preveli originalni švedski naslov. The White People u kontekstu filma ima smisla. Reč je o drugom filmu Lise Aschan nakon obećavajućeg debija Apflickorna (2011), fine priče o odrastanju, drugarstvu i kompetitivnosti prikazane na brojnim festivalima. Det vita folket je potpuno različit film, u neku ruku takođe antropološka opservacija, ali sa vidljivim rascepom između univerzalnih i vrlo partikularnih motiva.
Bez neke ekspozicije, na početku filma naša junakinja Alex (Vera Vitali) je već u sranju: ljudi u uniformama je sprovode do podzemnog zatvora usred ničega. Tu saznajemo da joj je dozvola boravka istekla i da se spremi za deportaciju koja će uslediti. Period čekanja može trajati i po par meseci koje će Alex provesti u svojoj ćeliji i zajedničkim prostorijama. Saznajemo da je vani, kod suseda, ostavila kćerku i to joj je motiv da se kako zna i ume dočepa slobode. Naravno, zatvor kao zatvor, to sve utiče na njenu psihu, pa će Alex aktivno fantazirati o slobodi i širokim prostranstvima.
Geografija i građevina nisu jedini razlozi zbog kojih se iz pećine ne može pobeći. Presudni razlog je zatvorski sistem. Oni nisu policija, upitno je i da li su državni službenici, ali svakako rade za neku vlast. Oni se međusobno dobro poznaju i čini se kao da su i oni zatvorenici takvog sistema - o njihovom privatnom životu ne saznajemo ništa. Kad nema “glavnog” FK (Virtanen), postrojenjem sa punim autoritetom i sadističkim tendencijama upravlja Viktoria (August). Za jednog od čuvara, Franza (Almen), saznajemo da je i on robijao na istom mestu, dok se drugi, Josef (Sawadogo), drži pravila čak i kad su ona suprotna njegovoj etici. Pored čuvara, i zatvorenici često rade jedni protiv drugih, očekujući privilegije zauzvrat ili makar iz čiste ljubomore i rivaliteta.
Na univerzalnom planu, to su poznate stvari, osnova nebrojenih zatvorskih filmova: želja za slobodom i sukob sa rigidnom birokratijom, uz nasilne tendencije onih koji figuriraju kao vlast i ljudske slabosti onih nad kojima se ta vlast vrši. Tu nema ničeg spornog i nije nam teško navijati za pojedinca, verovatno moralno ispravnog u sukobu sa tom aždajom. Na tom planu, Vera Vitali pokazuje kvalitete obične žene i posvećene majke, a ostatak glumaca kompetentno igra arhetipske likove u takvom sistemu.
Problem je partikularni kontekst Švedske koji je nekako distorziran od onoga što pod Švedskom zamišljamo. Alex i velika većina zatvorenika izgledaju “švedskije” od njihovih čuvara koji, pak, uglavnom izgledaju kao pripadnici manjina. U tom ključu, još ako u obzir uzmemo naslov, Det vita folket možemo tumačiti kao loše maskiranu desničarsku, neo-tradicionalističku tiradu protiv multikulturalnosti i političke korektnosti, pa čak i kao rasističku fantaziju. Međutim, čini se da ni na tom planu autorica Lisa Aschan nije dosledna i ne ide do kraja, da samo provocira, ali ne sme i ne želi da poentira.
Nekih dvadeset godina ranije, Desmond Nakano je napisao i snimio film White Man’s Burden u kojem je alterirao rasne i klasne pozicije u Americi, dovevši u sukob belog, siromašnog radnika i aparat crnih kapitalista i birokrata. Nakano, i sam pripadnik manjine koja je bila žrtva rasizma u američkom društvu, nije neko koga bismo mogli optužiti za rasizam, pa je u filmu pitanje klase centralno: oni koji imaju moć ugnjetavaju one koji istu nemaju.

Problem sa Det vita folket je, pored toga što asocira na superiorniji film, što nikad nije dobro, i to što ostaje u procepu između dva pola. Niti je toliko fokusiran na univerzalne težnje zarobljenog čoveka za slobodom, niti je dovoljno hrabar, jasan i jednoznačan u svojoj poziciji, ma koliko ona bila neprihvatljiva i pogrešna u današnjem, sve kompleksnijem svetu. Jednostavno rečeno, bespoentan i stoga bespotreban film.

No comments:

Post a Comment