The Finest Hours

2016.

režija: Craig Gillespie

scenario: Scott Silver, Paul Tamasy, Eric Johnson (prema knjizi Caseya Shermana i Michaela J. Touglasa)

uloge: Chris Pine, Casey Affleck, Holliday Grainger, Eric Bana, Ben Foster, Kyle Gallner, John Magaro, John Ortiz, Graham McTavish

Leto 2009, žena, pas i ja putujemo katamaranom od Rijeke do Lošinja. Vreme je gadno, more uzburkano, meni je loše toliko da mi se uključuje “panic mode”. Kapetan je mlad i napaljen i pokušava da ispoštuje red vožnje i stane na nekoliko otočića koji su ucrtani u našu rutu, naravno bezuspešno. Pristajemo na Lošinju i dok se oporavljam od post-traumatskog stresa, imam šta da vidim: svi lokali na obali su poplavljeni. Doznajem da je plimni val od 10-ak metara zalio centar grada i da smo mi na brodu ostali živi za dlaku: da je kapetan bio samo za nijansu manje iskusan i napaljeniji, katamaran bi se raspolovio.

Od tada izbegavam brodove, naročito duže vožnje po moru i po lošem vremenu. Ionako sam nikakav plivač i podivljalo more je jedna od retkih stvari koja me ispunjava iracionalnim strahom. Tu se žena i ja nikako ne kapiramo, ona je navučena na kupanje i po najgorem vremenu, a za mene je vrhunac morskog provoda terasa ribljeg restorana na obali.

Dana 18. februara 1952. godine oluja praćena severoistočnim vetrom pogodila je obalu Nove Engleske, a naročito dva tankera koja je doslovno raspolutila. Dok se na spasavanju jednog od njih angažirao skoro celokupan sastav Obalske Straže gradića Chathama, drugi je ostao bez kapetana i visokih oficira, komunikacije i mogućnosti da uputi signal, pa je otkriven samo slučajno na radaru i kao pomoć je poslat samo jedan brod od nekih 12 metara sa samo četvoricom članova posade. The Finest Hours Craiga Gillespieja (Lars and the Real Girl, remake Fright Night, Million Dollar Arm) je priča o tom spasavanju.

Naš junak je Bernie Webber (Pine), hollywoodski stereotipno zgodan i ispravan, epitom hrabrosti, predan poslu i neposlušan do nesposobnog zapovednika (Bana), ali i beskonačno stidljiv, te neprilagođen u socijalnim situacijama. Tako ga i upoznajemo, u “meet cute” momentu sa lokalnom devojkom Miriam (Grainger), takođe zgodnom poput hollywoodske dive. Baš na dan kad namerava pitati kapetana za formalnu dozvolu da se oženi, ovaj ga šalje na potencijalno pogibeljnu misiju spasavanja sa još trojicom dobrovoljaca (Foster, Gallner, Magaro) u brodiću bez kompasa koji je oštećen po putu.

Istovremeno na brodu glavni mašinista Ray Sybert (Affleck) pokušava da zadnju polovinu sa preostalim članovima posade ukotvi negde bliže obali i kupi malo vremena dok eventualna pomoć stigne, sa neizvesnim ishodom, ali svakako boljim od ideje da se posada preseli u čamce za spasavanje u datim vremenskim uslovima.

Eto nama tri ugla drame: brodić Obalske Straže se trka sa vremenom i doslovno tapka u mraku, posada tankera se ili svađa međusobno ili pokušava da smanji posledice oštećenja, a Miriam se na kopnu svađa sa nesposobnim komandantom Obalske straže i sa ostalim meštanima čeka i strepi da se njen Bernie i njihovi najmiliji vrate. Znamo kako se ta priča završila zapravo, u suprotnom ne bilo ovakvog filma, a i kako se takve priče završavaju u Hollywoodu. Štos je samo u tome kako to izvesti.

A ovde to nije sjajno. Film fingira napetost, ali zapravo ne donosi nešto što nismo već videli u sličnim filmovima katastrofe. U tome mu pomaže “kaži mi kako da se osećam” orkestracija i obilje kompjuterske grafike koja izgleda “blockbusterski” skupo i snažno, ali ne baš uverljivo, pa je osuđena na ružno starenje. Uostalom CGI + voda, kao i 3D + noćni “setting” nikad ne daju dobre rezultate, pa je The Finest Hours istovremeno i klišeiziran i nepregledan.

Dodajmo na to i nikakvu karakterizaciju likova. Glavni i prvopotpisani su možda skicirani sa po nekoliko osnovnih osobina, dok su ostali svedeni na možda osobinu ili dve po kojima ih razlikujemo jedne od drugih, ali generalno imaju ličnosti koliko i prosečan statista. U takvim okolnostima ne treba očekivati ni čudo od glume. Chris Pine nekako uspeva da podvali drvenost kao utišanost, a Casey Affleck kao da jedini glumi u filmu, a ne samo izgovara rečenice sa manje ili više afektiranja. Holliday Grainger je mnogo efikasnija kao pojava nego kao glumica, ali šta smo očekivali od jedne i skoro jedine žene u “muškom” filmu.

Zapravo, dovoljno je videti ime reditelja i pordukcijsku kuću, pa će i očekivanja od filma spasti. Kuća je Disney, a reditelj njihov kućni reditelj Gillespie koji je za njih već odradio limunadu zvanu Million Dollar Arm. Ovo je limunada sa drugim začinima, ovde su to triler i film katastrofe, ali svejedno limunada. Možda je najveća prednost The Finest Hours to što izgleda bolje i profesionalnije od konkurencije sa kojom se takmičio u zimskom terminu, ali nemojmo ovako nešto nazivati dobrim filmom.