7.5.16

Peur de rien / Parisienne

2015.
režija: Danielle Arbid
scenario: Danielle Arbid, Julie Peyr
uloge: Manal Issa, Vincent Lacoste, Damien Chapelle, Paul Hamy, Dominique Blanc, Clara Ponsot, India Hair

Nije lako biti emigrant. Možda je to deo surovosti modernog sveta, to osvajanje slobode koja je nekom drugom prirođena. Možda je to izazov koji nas čini boljim i snažnijim ljudima. Možda je to naprosto prirodno stanje stvari: dođeš negde gde ne poznaješ (skoro) nikoga, gde ne govoriš ili jedva govoriš jezik sredine i krećeš od nule. Ta sredina te dočekuje sa indiferentnošću, podozrenjem, ponekad i sa neprijateljstvom, birokratija ti postavlja prepreke i moraš da naučiš da plivaš uzvodno u toj reci propisa i začkoljica.

Možda imaš sreće, pa odgovaraš poželjnom profilu imigranta, čeka te posao ili je tržište dovoljno propulzivno da te primi. Možda, pak, bežiš od rata ili siromaštva u svojoj zemlji. Možda su tvoji razlozi lični. Bilo kako bilo, čeka te izazov i naoružaj se upornošću i strpljenjem. Koliko se sve to isplati, znaće se na kraju. Iz iskustva govorim, tek sam na pola puta u potpunu integraciju i za sada povratak nije opcija. Odlazak dalje je. Nisam mazohista i ne volim da se mučim, ali zapravo volim izazove, nove ljude, nove predele i nova iskustva.
Parisienne je zato priča koja mi se na osnovu opisa učinila privlačnom. Reč je o polu-autobiografskom delu francuske autorice libanskog porekla Danielle Arbid smeštenom u unikatno okruženje Pariza ranih 90-ih godina. Dodajmo na to da originalni francuski naslov prevodiv kao Bez straha od bilo čega navodi na pomisao da nećemo gledati još jednu žalopojku itragediju nego film o rešenosti i jačanju duha, nešto tako potrebno u današnjem kontekstu velikih migracijskih valova i neopravdanih strahova pred istim.
Naša protagonistkinja je Lina (Issa) i čini se da ima solidnu startnu poziciju. Ona dolazi iz nestabilnog Libana gde je tek okončan iscrpljujući građanski rat sa namerom da studira u Parizu i tamo izgradi sebi život. U početku živi kod tetke i teče u predgrađu, ali ta ugodna situacija postaje nepodnošljiva kada teča pokaže svoje sklonosti ka seksualnom uznemiravanju nećakinje. Konzervativna tetka rešenje vidi jedino u tome da Lina ode i ona se snalazi menjajući adrese stanovanja kod niza prijatelja i frajera, poslove i studije, sve vreme se boreći sa zapetljanim birokratskim propisima i skrivajući se od imigracione policije.
U početku naivna i neiskusna, inteligentna Lina vrlo brzo uspeva da pohvata konce. Naivnost se možda očituje u izboru prijatelja, prvo površne koleginice Antonie (Ponsot), zatim koleginice Victoire (Hair) koja je rojalistkinja (čitaj: desničarka) po uverenju i upetljana sa skinheads ekipom, ali i u izboru prvih frajera, oženjenog bogataša Jean-Marca (Hamy) i dobrodušnog, ali besciljnog konobara/dilera Juliena (Chapelle). Međutim, nekako verujemo i znamo da će Lina doći na svoje, naći prave prijatelje i pristojnog momka, pa makar to bio sin njenog inicijalno nezainteresovanog advokata (njen slučaj ipak nije toliko strašan da bi on to preuzeo pro bono). Taj momak je njen kolega sa fakulteta Raphael (Lacoste), urednik univerzitetskog levičarskog biltena.
Nekoliko stvari treba pohvaliti na ovom mestu. Prva je osećaj Danielle Arbid za detalje i atmosferu Pariza 90-ih koji je ipak bio manje nadrkan i opasan od Pariza danas, ali je svejedno bio relativno haotičan i surov, ekonomski i glede policije i spontanog uličnog nasilja. Veliki gradovi imaju svoj višeslojni šarm i Arbidovoj tu ne pomažu samo neke od anegdota koje ubacuje u film, već i fotografija Helene Louvart (La meraviglie, Xenia) koja se uglavnom drži Line i ostaje u njenoj blizini, ali u pozadini sjajno hvata atmosferu.
Pohvalu takođe treba uputiti na račun glumaca i castinga. U sporednim ulogama tako možemo videti nekoliko zvučnih imena mlađe generacije francuskog glumišta (Paul Hamy protiv svog tipa i zvezda u nastajanju Vincent Lacoste su svakako najzvučnija), ali i karakternu glumicu Dominique Blanc u ulozi Linine profesorke sa fakulteta i inspiracije za integraciju u moderno i tolerantno francusko društvo. Ipak, debitantkinja Manal Issa je otkriće ovog filma. Ona u svojoj prvoj ulozi demonstrira prisustvo na ekranu kakvo se retko viđa. U izvedbi neke druge, manje sposobne glumice, Lina bi bila i ostala kartonski lik koji jedan kliše menja za drugi, ali Issa je igra sa integritetom tako da možemo prepoznati mladu, inteligentnu i ponosnu curu koja se ne plaši ničega na putu do svog cilja.
Osim što film uglavnom korača po poznatom terenu i za nijansu je predug, moj najveći problem s njim je poruka koju on šalje. Verovatno da se Danielle Arbid držala svoje perspektive, jedine koju ima koju smo već mogli videti u njenim ranijim radovima smeštenim u njenu prvu domovinu, i da se pozivala isključivo na svoja iskustva, ali slaba je to uteha. Osvežavajuće je to što Lina na svom putu da uspe u životu baš u Parizu ne nailazi na paklene i nemoguće probleme, pa taj put baš i nije kalvarija, iako Arbidova to ponekad implicira. Njeni problemi su uglavnom takve prirode da se sa njima mogu susretati i drugi Parižani, imigranti, deca imigranata ili etnički Francuzi određene klasne pripadnosti.
Ali rešenja koja Lina nalazi i koja Danielle Arbid nudi su moralno dubiozna i svode se na mantru da devojka mora biti mlada i lepa, naivno simpatična prema prijateljima i zavodljiva prema muškarcima jer je to jedini siguran put do uspeha. Da ne spominjem muškarce (koji se mogu izboriti mukotrpnim radom ili, nedajbože kriminalnim aktivnostima), ali šta ćemo sa ženama koje nisu mlade, nisu lepe ili jednostavno nisu ugodne i simpatične da nekog zavedu? Ne zaslužuju li i one šansu za bolje sutra, bez straha od bilo čega?