18.5.16

Keeper

2015.
režija: Guillaume Senez
scenario: Guillaume Senez, David Lambert, Marcia Romano
uloge: Kacey Mottet Klein, Galatéa Bellugi, Laetitia Dosch, Catherine Salée, Sam Louwyck, Cédric Vieira

Tinejdžerska trudnoća nikad nije prijatna stvar, ali je očito dovoljno intrigantna tema da nađe prostora u medijima. Lako za kćerku izvesne kandidatkinje za potpredsednicu Amerike i cirkus oko njenog ekspresnog venčanja u hrišćansko-republikanskom duhu, stvar je ukorenjenija od tog jednog incidenta. Na glupavim reality kanalima postoje specijalizirane emisije na tu temu i onda shvatamo da tih lakomislenih mulaca nije baš ni tako malo.

Što se filma tiče, tinejdžerska trudnoća tumačena je lansirala karijere Jasona Reitmana i Diablo Cody, kao i Ellen Page i Michaela Cere. Juno je bio sasvim solidan i pitak film koji se izvukao na svoj simpatični gorko-slatki ton karakterističan za američke indie filmove. Tako nešto je skoro nemoguće ponoviti u Evropi i zato Guillaume Sanez bira drugačiji, evropskiji put za svoj prvenac iako u suštini priča istu priču.
Maxime (Mottet Klein) i Mélanie (Bellugi) imaju po 15 godina i par su. U svoje slobodno vreme rade ono što i ostali teen parovi, cilj je uglavnom kratkoročno seksualno zadovoljstvo (pušenje je velika tema), a o posledicama se ne razmišlja baš puno. One će im se sručiti na glavu u vidu trudnoće i eto problema. Po njihovim instiktivnim reakcijama vidimo da oni za to nisu spremni, ali oni to još uvek ne znaju: klinci su.
Iako je abortus logično rešenje, Maxime insistira na tome da Mélanie dete zadrži. Nije tu stvar religijskih ubeđenja, pa čak ni moralnog standarda. Njemu to jednostavno ne izgleda kao problem: on ima mlađeg brata i zna s klincima, a i već je osmislio svoj život za sebe: fudbaler je, golman (što naslovu filma daje i treći smisao), time će se baviti i imaće puno love. Mélanie mu se prepušta, ne toliko iz ubeđenja da je to ispravno, čak ni iz poverenja prema njemu niti zbog unutarnjeg osećaja koliko zbog sklopa svoje ličnosti. Ona je naprosto takva.
Pitanje je i koliko su odrasli u njihovoj okolini svesni problema. Oboje dolaze iz familija koje se ne mogu pokazati kao uzor. Maximovi roditelji su razvedeni, otac je u priči samo vikendom i oko Maximovog fudbala, majka je prezauzeta sa svojim poslom, kućom i još mlađim detetom. U toj situaciji, još jedna beba svakako nije najbolji sled događaja, ali možda i neće činiti toliku razliku. Znate ono naivno, gde je ljubavi i sloge... Mélanie je, sa druge strane, dete samohrane majke koja ju je vrlo mlada rodila i koja možda baš zbog toga nije uspela da se ostvari kao osoba onako kako je htela. Ono “sve se može” je samo šablon, teško primenjiv na konkretnu situaciju, i ona to zna, zato i služi kao glas razuma u filmu.
Međutim, njihovi roditelji neće dobiti dete, Mélanie će. Njihov organizam neće biti šokiran na taj način, njen će. Oni neće imati probleme sa hormonima, sa promenama raspoloženja, sa stresom tog tipa, ona će. Oni možda čak i ne bi bili nespremni, ona je. A dovoljno je pametna da to sve bolje i bolje uviđa. Slično važi i za Maxima, koji se prvo maskira iza nekakve fingirane odgovornosti i lažne odraslosti, ali i on postaje svestan koliko se situacija usložnjava i kako on za to ne pokazuje spremnost, ma kako se trudio. Klinci, od beba pa do studenata, po prirodi su egocentrična bića naviknuta da koriste svoje roditelje. Je li moguće jednostavno odrasti preko noći i potpuno promeniti paradigmu, postati neko ko vodi brigu a ne neko o kome se briga vodi.
Sastojci su uglavnom tu i stil braće Dardenne se sam nameće: okruženje malog, ali ne premalog grada, natuknute klasne razlike, razrađena psihologija likova i jedan junak koga kamera prati i u čijoj blizini ostaje. Zanimljivo je, međutim, da u priči o trudnoći autor bira mušku perspektivu i da je film fokusiran na Maxima, iako Mélanie ima više toga na kocki. To ovde potpuno ima smisla, promene na njemu i odrastanje su dovoljno zanimljivi, detaljno osmišljeni i napisani, a Senez ne zaboravlja ni na Mélanie, iako se njene promene doimaju skokovitijim, a raspoloženja opisiva jedino kroz trudnoću.
Fokus na Maxima se pokazao kao ispravna odluka i zbog snage glumca koji ga igra. Kacey Mottet Klein će u budućnosti biti veliko ime evropskog ili makar frankofonog filma. Moj prvi susret s njim je bio intrigantni švicarski film Sister u kome on igra malu lopinu koja pelješi po skijalištima na način koji nije samo simpatičan, nego ima i težinu. Takvo glumačko prisustvo se retko viđa i reč je o prirodnom talentu koji ovde koristi maksimalno, i bez foliranja uspeva da nas uveri u svoj lik i iskrenost njegovih namera.
Moj problem sa ovakvim filmom je nekako lični. Jednostavno ne kupujem premisu da tako mlad muškarac, pa i muškarac uopšte, ima očinski instinkt. Drugo, sa moralne strane, je li zaista uputno da on donosi odluku, makar samo inicijalnu, umesto svoje cure koja se još nije snašla, te da li je za očekivati da donese baš takvu. Treće, iako imaju samo 15 godina, mislim da su ipak videli nešto života da bi znali šta znači šta i doneti racionalnu odluku. Pravdanje njihovih neobičnih postupaka klinačkom racionalnošću je arbitrarno. Možda sam ja samo cinik, ali čisto sumnjam da su tinejdžeri baš toliko iracionalni. Kome to ne smeta, uživaće u filmu.