30.5.16

Eye in the Sky

kritika objavljena na monitoru
2015.
režija: Gavin Hood
scenario: Guy Hibbert
uloge: Helen Mirren, Aaron Paul, Alan Rickman, Phoebe Fox, Gavin Hood, Richard McCabe, Jeremy Northam, Monica Dolan, Aisha Takow, Kim Engelbrecht, Barkhad Abdi, Ebby Weyime, Lex King

Slušam ove što nariču nad žrtvama dronova, ubijenim, kako kažu, iz udobne fotelje i sa sigurne distance, bezlično. Cinik u meni se pita da li bi im bilo humanije i osobnije da su žrtve ubijene na neki drugi način, nekom drugom bombom, puškom, pištoljem, nožem, palicom... Ili, u krajnjoj liniji, potpuno lično i kontaktno, premlaćeni ili zadavljeni golim rukama.
Dronovi su dostignuće moderne tehnologije, korisni i za druge stvari, na primer snimanje filmova, a prokletstvo ljudskog roda je to što tehnologiju prvo razvija u cilju ubijanja drugih ljudi. Rat je činjenica, otkad je sveta i veka neko s nekim ratuje i svaka strana u svakom ratu bi prihvatila sofisticiranije, modernije, sigurnije, i ako baš hoćete, bezličnije oružje. Ako mislite da bi kojekakvi fanatici imali problem da pošalju dronove sa bombama, kada bi ih imali, to jest, u tržne centre ili na gradske trgove, grdno se varate.
Eye in the Sky je film o ratovanju dronovima i psihički pritisak bezličnosti tog čina na pilota koji u nekakvoj kabini u baraci upravlja tim komadom tehnologije je samo jedan njegov deo. Psihičkim pritiskom, njegovim posledicama i krivljenjem morala se već bavio film Good Kill (2014) Andrewa Niccola koji smo imali prilike pogledati prošle godine u ovo doba. Eye in the Sky se isto upušta u moralnu raspravu, iznoseći argumente i uzdržavajući se od presuđivanja, ali sam pilot koji povlači obarač je tu poslednji u lancu komande, a pre njega se pitaju političari, pravnici, vojni stratezi i planeri, pa i obaveštajci na terenu. Likovi dosta često govore vojničkim žargonom i upotrebljavaju stručne termine i aspekata jedne takve akcije je mnogo. Zbog toga Eye in the Sky možemo posmatrati pre svega kao studiju slučaja.

Prvobitna situacija izgleda ovako: obaveštajni podaci govore da će se u kući u predgrađu Nairobija u Keniji sastati visoki oficir terorističke organizacije Al-Shabaab, njegova žena, Engleskinja Susan Danford (King) koja je primila Islam i postala veoma bitan faktor u regrutaciji mladih, razočaranih muslimana istočno-afričkog porekla na Zapadu, te dvojica mladih regruta, jedan Britanac i jedan Amerikanac. Plan je da u odgovarajućem trenutku kada se svi okupe u kuću upadnu kenijski specijalci i uhvate sve prisutne. Misiju formalno vode Britanci, odnosno pukovnica Katherine Powell (Mirren), izvršavaju kenijci, a izviđačku podršku pružaju Amerikanci putem drona kojim pilotira poručnik Steve Watts (Paul) zajedno sa asistentkinjom Carie Gershon (Fox). Kenijska izviđačka podrška na terenu ima na raspolaganju i svoj set mini-dronova kamufliranih u pticu i bubu. Identifikacija se vrši u bazi na Havajima i za nju je zadužena Lucy Gomez (Engelbrecht), a sve to nadgleda britanski tim koji sačinjavaju general Frank Benson (Rickman), državni tužilac (McCabe) i dvoje službenika iz Vlade (Northam, Dolan).
Međutim, čim se grupa potencijalnih terorista okupi u kući, oni se automobilom odvoze na drugu lokaciju, u drugu kuću u drugom predgrađu koje je pod kontrolom militanata iz Al-Shabaaba, pa akcija hvatanja više ne dolazi u obzir zbog uličnih borbi i civilnih žrtava kojih bi u tom slučaju bilo. Opis misije drona, znači, treba promeniti iz izviđačke u borbenu i to je problem. Osumnjičeni jesu teroristi pri vrhu “liste za odstrel”, ali Kenija je prijateljska država koja ne podržava terorizam, pa bi intervencija predstavljala pravni presedan. Kao da to samo po sebi nije dovoljno, obaveštajni podaci sa terena – slike iz drona-bube kojom upravlja kenijski agent (Abdi) potvrđuju da osumnjičeni upravo pripremaju teroristički napad koji će se, po svoj prilici, odigrati ubrzo, tako da vremena ponestaje. Ako to nije dovoljno za moralnu dilemu, na vanjskom zidu kuće je lokalna devojčica (Takow) postavila štand na kojem prodaje kruh koji je ispekla njena majka i nema nameru da se pomeri dok sve ne proda, a prema proceni kolateralne štete od rakete sa drona i eksploziva u kući, šanse da ona pogine su velike...
Stara je to dilema, žrtvovati jednu nevinu žrtvu da bi se sprečio teroristički napad koji bi verovatno odneo barem 80 života ili spasiti tu jednu nevinu žrtvu, a potencijalno ugroziti barem 80 drugih, jednako nevinih. Ono što sledi u ogrničenom vremenu je uglavnom odricanje odgovornosti komandujućih, pozivanje na više instance da donesu odluku, traženje mehanizama pravne zaštite i menjanje tehničkih postavki misije kako bi se minimizirala kolateralna šteta. “Filmsko rešenje” se samo nameće, treba skloniti devojčicu, ali to je lakše reći nego učiniti.

Međutim, nije tu samo stvar ni u visokim etičkim dilemama. Ne treba zaboraviti ni neke druge faktore. Američki političari su možda “trigger happy” i već su navikli svoje javno mnjenje na kolateralne žrtve u svom ratu protiv terora, ali britanski su na takve stvari osetljiviji. Pogibija devojčice bi možda pokrenula skandal i predstavljala noćnu moru glede PR-a za premijera i nekoliko ministara, te u neugodnu poziciju dovela njihove pomoćnike. Argument zvuči cinično, ali za propagandu izgleda bolje kada teroristi ubiju 100 ljudi nego kada američki dron ubije jednu devojčicu. Ne treba zaboraviti ni poziciju pukovnice Powell koja već nekoliko godina predano lovi Susan Danford, a ovo je najbliže što joj je prišla za sve vreme, pa ne želi ispustiti priliku. Ponavljam, oni možda jesu daleko od mesta događaja, zaštićeni i u relativnoj udobnosti, ali svejedno moraju doneti tešku odluku, i to veoma brzo.
Moralna kompleksnost i kompleksnost procedura kroz koje naši likovi sa svojih pozicija prolaze svakako su najjači adut filma, ali ne i jedini. Eye in the Sky je film koji za svoj budžet odlično izgleda i za svoje trajanje od nekih 100 minuta puno toga postiže. Razlog za to je inteligentan i detaljan scenario Guya Hibberta sa rapidnim i snažnim dijalozima koji poštuju likove. Hibbert se trudi da kroz njih ponudi što više uglova, a da oni nisu instrumenti za ispaljivanje njegovih stavova i jeftinih parola. Druga stvar koju je Hibbert osmislio, a Gavin Hood realizovao je ideja da se napravi ratni film bez velikih scena bitke i sukoba, što je potpuno u skladu sa modernim ratovanjem. Hood počinje i završava na teritoriji moralne drame, ali ubacuje impresivne akcione scene i nabija tempo usled kojeg Eye in the Sky postaje legitiman politički triler.
Posebna poslastica su glumci u filmu. Helen Mirren je očekivano pouzdana i posvećena svom liku i njeno prisustvo filmu daje težinu. Moralnu sivu zonu u kojoj se njen lik nalazi nije lako odigrati uverljivo, ali kompleksni likovi su ionako njena specijalnost. Lepo je videti i da se Bakhar Abdi, mladi pirat iz Captain Phillips (2013), vratio filmu. Njegova prva filmska uloga je bila impresivna, ali je ostavljala rezervu: možda je to bila samo srećna slučajnost. Nije, Abdi ima talenta, a kako vidimo i volje da glumi, i nije glumac od jedne uloge. Sličnosti između snalažljvog kenijskog obaveštajca i inteligentnog somalijskog pirata se mogu naći, ali one nisu ni upadljive ni presudne. Aaron Paul, širokoj publici najpoznatiji po ulozi u seriji Breaking Bad, ovde je sasvim solidan kao pilot drona u jednoj pomalo tipskoj ulozi.

Ali Eye in the Sky je ujedno i poslednji, testamentarni film Alana Rickmana. Neki filmofili će ga pamtiti po prodornom i nesvakidašnjem glasu, drugi po ulogama osebujnih negativaca, recimo u Die Hard, Dogmi ili Robinu Hoodu, treći kao profesora u Harry Potter franšizi. Međutim, u Eye in the Sky on igra tip uloge u kojoj je on uvek izvlačio svoj maksimum. Rickman je bio pre svega karakteran glumac, sa značajnom moći transformacije, ali uvek distinktivno svoj, prepoznatljiv i pamtljiv. Nedostajaće nam u budućnosti.
Gavin Hood je svakako reditelj primetnog talenta i sklon kompleksnim pričama i situacijama. Autor je Oscarom za strani film nagrađenog Tsotsija (2005), ali sličan uspeh nije ponovio sa špijunsko-političkim trilerom Rendition (2007), što ga je dovelo u poziciju da bude realizator producentskih, franšiznih filmova tipa X-Men Origins: Wolverine (2009) i Ender's Game (2013). Eye in the Sky možda predstavlja njegov povratak u prvu ligu gde svakako spada. Zapravo, pravo je čudo da jedan ovakav ambiciozan, inteligentan i višeslojan film gledamo van sezone nagrada, ali čudna je distributerska logika.

Jedino što Eye in the Sky sprečava da bude jedan od naslova godine je ambicioznost, odnosno višak iste uz manjak suptilnosti u realizaciji na samom kraju filma. Nije tu stvar popovanja koliko poentiranja, a Hood i Hibbert na tom mestu pokušavaju da naplate to što su pažljivo gradili kroz film, ali to čine tako da svaki aspekt priče završavaju sa poentom, što je nepotrebno i zbog čega se gubi osnovna nit filma koje se držao skoro do kraja. Ali, i pored toga, Eye in the Sky zaslužuje moju preporuku.