19.5.16

Departure

2015.
scenario i režija: Andrew Steggall
uloge: Alex Lawther, Juliet Stevenson, Phenix Brossard, Finbar Lynch

Englezi, majka i sin, na jugu Francuske. Seoska kuća koja je očito videla i veselije dane, sada je na prodaju. Kraj leta, onog koje u ovakvim situacijama “menja sve”, kako za sina tinejdžera, tako i za njegovu sredovečnu majku. Oni pospremajući kuću zapravo pospremaju svoj život. Možda je vreme za nove kuće i nove izazove koje zapadni kapitalistički čovek toliko voli. Možda su te kuće i izazovi samo distrakcija od realnog sveta i životnih problema.
Bilo kako bilo, Elliot (mladi pozorišni glumac Alex Lawther, već viđen u ulozi mladog Turinga u The Imitation Game) ne razmišlja o tome na taj način, barem ne još. Ne, on je mlad i shrvan svojim neostvarenim željama, želi da postane pesnik i umesto jakne nosi francusku istorijsku vojnu uniformu. To nam govori nešto i o njegovoj seksualnosti. Međutim, njegov pravi izazov za to leto je Clement (Brossard), nešto stariji lokalni momak koji skače u bazen za vodosnabdevanje, puši cigarete i vozi motor, kao preslikano iz tinejdžerske fantazije. U tom pravcu ide i njegova pozadinska priča, on je privremeno na selu kod rođaka, dok mu majka umire od raka u bolnici u Parizu. Naizgled, Clement je siguran da nije gay, čak to smatra uvredljivim, ali svejedno ne izbegava Elliotovo društvo, naprotiv...
Možda je razlog za to Elliotova majka Beatrice (Stevenson), žena stalno na rubu očaja koja to maskira optimističnom melanholijom (znate ono: “biće sve u redu”) i koja takođe nije ravnodušna prema francuskom mladiću. U nekom drugom filmu ovo bi bio razlog za uzbunu jer je teren klizav i sve može vrlo brzo postati neukusno, međutim Andrew Steggall ostaje iskren i sve drži u granicama pritojnosti, bez eksplicitnosti i melodrame. Zanimljiva je još i opservacija da su se majka i sin tog poslednjeg leta, kada već odlaze, zapravo više povezali sa zajednicom nego za sve te godine koliko su dolazili. Treba dodati i da će sa dolaskom oca (Lynch) kasnije u filmu neke stvari postati jasnije, ali to neće biti onaj “closure” kakav obično dobijamo po filmovima.
Teme odrastanja, seksualnog buđenja i spoznaje vlastite seksualnosti, kao i teme raspada porodice, redovne su i u filmskoj industriji, a naročito u segmentu festivalskog filma. Možda nam se čini da Andrew Steggall na tom planu ne donosi ništa novo i možda smo pritom ugrubo u pravu. Međutim, ovde nije toliko bitno “šta”, koliko “kako”. A odgovor na to je suptilno, pažljivo, naravnano na detalje, atmosferično, snoliko, introspektivno i veoma lično. Obratite pažnju na fotografiju, muziku, sitne detalje za koje je moguće naći psihoanalitičko ili drugo tumačenje (recimo vodene površine, tako prisutne u filmu).

U centru svega stoje emocije različitih intenziteta, širokog spektra i nijansirane. Čini se da je Steggall kroz lik Elliota sam pokušao nešto da shvati iz svoje prošlosti i svog odrastanja i čini se da mu je uspelo. Departure je jedan od onih filmova za koje mi kao gledaoci ne znamo kako će završiti jednom kad počnu, a sva je prilika da to nije znao ni autor. Proces između je refleksija i improvizacija. U rukama reditelja koji dolazi iz sfere teatra i glumca sa istim korenima, tako nešto postaje čista poezija.