3.5.16

Žažda / Thirst

2015.
režija: Svetla Cocorkova
scenario: Svetla Cocorkova, Svetoslav Ovčarov, Vencislav Vasilev
uloge: Monika Najdenova, Aleksandar Benev, Svetla Jančeva, Ivajlo Hristov, Vasil Mihajlov

U filmskom svetu, prva asocijacija za Bugarsku su filmovi B produkcije na engleskom jeziku i sa manje ili više isluženim akcionim glumcima u glavnim ulogama. Jean-Claude, Segal, Chuck i to društvo, tučnjave i jurnjave. Nije teško shvatiti zašto, studijska infrastruktura je zadovoljavajuća, posao uhodan, poreski sistem stimulativan, domaći glumci pouzdani na više jezika, a lokacije podsećaju na generičku Istočnu Evropu i bivši SSSR.
Međutim, kad smo kod bugarskog arthouse filma, tu smo na manje poznatom terenu. Svet je veliki i spasenje čeka iza ugla (2008) nam je možda poznat naslov, što zbog Mikija Manojlovića u glavnoj ulozi, što zbog toga što mu je za nijansu izmakla nominacija za Oscara, a i Urok, moj prošlogodišnji ulov iz Linza koji se našao u utrci za LUX nagradu Evropskog Parlamenta, još uvek nekako odzvanja poznato, sa dobrim razlogom - dobar je to film. Čini se da geografska pozicija između dve arthouse velesile, Rumunije i Grčke, daje svoje plodove.
Žažda je film koji možemo početi opisivati tim odrednicama. Od Rumuna imamo fotografiju, kameru iz ruke i statičnu kameru, srednje planove i totale, uz dašak intimnosti Dardennovih. Od Grka gotovo antropološku studiju ponašanja ljudi u relativnoj izolaciji i elementarni bizarluk, doduše utišan za stepenik ili dva. Naći će se još par uticaja i referenci tu, svesnih ili nesvesnih, a Žažda je vrlo solidan i zabavan film.
Situacija je otprilike ovakva: tročlana familija sastavljena od poduzetne i lajave majke (Jančeva), povučenog oca u majstor-kvariš fazonu (Hristov) i užasno smotanog sina tinejdžera (Benev) pokrenula je biznis sa pranjem posteljine za hotele u okolini. To bi bilo super-normalno da oni taj biznis nisu pokrenuli na vrhu brda u izuzetno sušnom i retko naseljenom predelu čiji pejzaž podseća na pustinju u westernima.
Zato su pozvali putujućeg majstora (Mihajlov) da im iskopa bunar. On, međutim, dolazi sa kćerkom (Najdenova), sitnom i dinamitnom curicom koja voli da prosipa otrov, zabavlja se zajebavajući druge i baca seme razdora. U početku će najviše najebavati smotani momčić, ali njenih spletki neće biti pošteđeni ni ostali. Uz takvu dinamiku belodano je jasno da se sprema sranje koje prevazilazi tinejdžerske nestašluke.
Motiv stranca koji unosi nemir u ustaljene živote svojih domaćina je poprilično standardna stvar. Nije čak ni naročita novost da taj stranac bude uvrnuto i sablasno dete, samoživo i pakosno, možda čak i zlo. U većoj ili manjoj meri, ti isti motivi se u drami vrte još od Čehova. Naravno, to treba znati izvesti iz pozicije reditelja i debitantkinja u dugometražnom formatu, primarno glumica Svetla Cocorkova to radi vrlo vešto i sigurno. Od znalački izvedene ekspozicije u kojoj se upoznajemo sa mestom radnje i njegovim miljeom (obratite pažnju na mali broj likova, to nije slučajno) i upoznavanja sa dnevnim rutinama, ona polako dodaje na napetosti, pa dobijamo utisak polaganog kuvanja.
Cocorkova je donela pravu odluku, inače jako neobičnu za glumicu koja po prvi put režira dugometražni film, da se u filmu ne “slika” čak ni u sporednoj ulozi. Dobro, možda je to samo splet okolnosti da takve uloge, odogovarajuće za njenu starosnu dob, u filmu nema, ali ona se u svakom slučaju može u potpunosti posvetiti režiji. Takođe, kao glumica je barem pola posla odradila sa “castingom” pravih glumaca i, najvažnije, pravih faca za likove. Njih nećete zaboraviti tek tako.
Divno i krasno, čak nam je potpuno jasno kuda to, u narativnom smislu, vodi. Međutim, samo od sebe se nameće pitanje šta bi to trebalo da znači. Okruženje siromaštva i borbe za egzistenciju navodi na realizam, ali sama premisa je nelogična: zašto bi iko kog vraga otvarao vešeraj tamo gde nema vode? Nadalje, je li Žažda planirana kao nekakav šok, nekakva istočnoevropska varijacija na temu Borgmana koji je opet derivat Lynchovske začudnosti i psihoanalitičnosti i Hanekeove potrebe da šokira i uplaši buržoaziju? Opet, koga Žažda pokušava da šokira? Sve ili nikoga? Ko je tu naša tačka identifikacije? Odakle dolazi opresija, a odakle izazov? Je li sve to samo simbolika koja mi nekako promiče?
Žažda otvara dosta tema i pitanja i to dan-dva po gledanju filma. Možda grešim što previše razmišljam i tražim sitnice: film nije samo gledljiv, nego je zanimljiv i vešto napravljen. Možda čak i nema poentu dalje od one univerzalne o ceni zajebancije. Sve u svemu, film vredan gledanja, možda i repriziranja.