29.5.16

Race


2016.
režija: Stephen Hopkins
scenario: Joe Shrapnel, Anna Waterhouse
uloge: Stephan James, Jason Sudeikis, Eli Goree, Shanice Banton, Carice van Houten, Jeremy Irons, William Hurt, Jonathan Higgins, David Kross, Barnaby Metschurat

Kada sam početkom ove godine video “trailer” za Race, pomislio sam kako su producenti i distributeri opasno pogrešili u tempiranju izlaska filma pred publiku. Ovakvi filmovi nisu za “groblje” na početku sezone, nego za njen glamurozni kraj. Da se pojavio u pravo vreme, Race bi se gotovo sigurno umešao u bitku za Oscare, makar zbog same svoje teme: biografskog portreta crnog sprintera Jesseja Owensa, njegovog istorijskog uspeha u Berlinu 1936. godine i problema sa kojim se suočavao kod kuće, a koji nisu mnogo daleko od onih sa kojima su se ne-belci (a i poneki belci) suočavali u nacističkoj Nemačkoj. Ne tvrdim da bi zapravo pokupio neke kipiće, sigurno ne bi bez oštre i skupe kampanje, ali poneka nominacija bi svakako doprinela daljem uspehu na kino-blagajnama.

Posle odgledanog filma, rekao bih čak da su producenti i distributeri možda i bili u pravu. Jednostavno, nisu hteli da previše ulažu u karte koje su imali, a one, izuzev po pitanju teme i atraktivnog “settinga”, nisu bile baš jake. Nemojte me krivo shvatiti, Race nije loš film, vrlo je pristojnog kvaliteta, dušu dao za televizijski program i celu porodicu na okupu, ali nije ništa više od toga, a sama tema to zahteva.
Film prati Owensa (James) od upisa na fakultet do trijumfalnog povratka sa Olimpijade na kojoj je osvojio čak 4 zlatne medalje i postavio isto toliko svetskih rekorda, što je raspon od tri vrlo interesantne godine. Za to vreme su se na geopolitičkoj sceni dogodile dve stvari: nacisti su došli na vlast u Nemačkoj, a u Americi je predsednik Rooseveldt pokrenuo New Deal, ali je istovremeno podržavao eugeničke eksperimente i rasnu segregaciju. Owens je bez problema izborio mesto u američkom olimpijskom timu (što je i ne baš diskretna poenta filma da je u sportu bitno samo šta možeš, a ne da li si crn ili beo), ali ne i nepodeljeno poštovanje svojih sunarodnika, čak ni kao pobednik, na šta autori filma tek sporadično stavljaju akcenat.
Jedan od problema je i vrlo nestandardan izbor glumca za njegovog trenera Larrija Snydera. Jason Sudeikis je i više nego sposoban komičar, sposoban čak da menja ton prema dramskom, ali uz ograničenje da isti ostane pretežno komičan. Nije on katastrofalan ovde, ali raniji “typecast” i njegova specifična intonacija pri izgovoranju replika nas navodi da u svakom trenutku očekujemo neki štos. Konačno, hemija između njega i Stephana Jamesa je skoro nikakva u tom smislu mentor-učenik, a ne pomažu ni izvorno kartonski likovi sa minimumom karakterizacije. Konačni dojam u tom segmentu je najobičnije otaljavanje.
Osim tog glavnog zapleta oko Owensa i njegovog puta do titule, prisutna su još dva pod-zapleta. Prvi se tiče debate koju vode budući predsednik IOC-a Avery Brundage (Irons) i njegov oponent Jeremiah Mahoney (Hurt) oko toga treba li Amerika učestvovati na Olimpijadi u Berlinu i time prećutno podržati Hitlerov projekat ili je bolje dati (političku) izjavu kroz bojkot. To je pitanje od milion dolara i niko nema pravi odgovor. Prevagnuo je stav da učešće pruža priliku američkim sportistima, među kojima ima i ne-Arijevaca, da na terenu pokažu i dokažu da su bolji od Hitlerove mašinerije. Uostalom, to bi bio i sportski način da se odgovori na političko pitanje, a znamo vrlo dobro da politiku i sport generano ne treba mešati.
Brundage je pobedu za svoju školu mišljenja izlobirao u poseti Berlinu, tražeći od organizacionog odbora određene garancije. Tu se otvara i drugi pod-zaplet, verbalni sukob između organizacione klike predvođene Goebbelsom (Metschurat) i Leni Riefenstahl (van Houten) koja je zadužena da sve usnimi, što je i učinila i od materijala složila dokumentarac u dva toma pod imenom Olympia (1938). U tom sukobu Riefenstahlova brani umetnički i profesionalni integritet da sve treba zabeležiti, dok Goebbels štiti svoje propagandne floskule. Nevolja u takvom prikazu nije ni karikaturalni portret Goebbelsa od strane Barnabija Metschurata, nacistički ministar propagande je po svemu sudeći bio karikaturalni očajnik, nikogović koji se dokopao moći, pa čak ni sasvim solidno izdanje Carice van Houten. Problem je što nigde nije pocrtano da Leni Riefenstahl zapravo nije očekivala trijumf crnog sprintera i da je zapravo verovala u ono što su nacistički manijaci propisivali kao zvaničnu verziju: fizičku superiornost belaca.
Sam tok i ugođaj olimpijskih igara je prikazan verno, a uhvaćena je i atmosfera i društvena klima, od rasističkog divljanja do opijenosti snom o slavi i moći. Stephen Hopkins se potrudio da za potrebe filma izvrši rekonstrukciju nekih od kadrova iz Olympije, što je i vrlo efektno ubacio u film. Takođe, treba pohvaliti scenografiju (kako onovremena sportska borilišta, tako i monumentalnu nacističku arhitekturu) i kostimografiju koje su apsolutno u skladu sa periodom.
Međutim, film pada na domaćem terenu i u portretu američkog rasizma i segregacije kao zvanične politike. Nije da se to ne spominje ili da se sklanja na rub filma, na tome se čak ponekad i insistira. Prvi problem ima veze sa konvencionalnim biografskim filmom kao takvim: radi pitkosti i prilagođavanja prosečnoj publici, autori često pribegavaju pojednostavljenju vrlo kompleksnih društvenih situacija. Drugi problem su oči kojim autori gledaju i jezik kojim govore. Oni naprosto ne mogu da se odlepe od perspektive XXI veka. Film je smešten u 30-te godine prošlog veka, a oni se, kao, čude i zgražavaju nad rasizmom, kao da pre početka rada na scenariju i snimanja filma nisu znali kakva su “Jim Crow” vremena zapravo bila.
Zapravo, osim dvosmislenog naslova Race kao ne provocira dovoljno i ne postavlja prava pitanja, za šta svakako ima mesta. Ovo jedan od onih gledljivih, ništa posebno filmova za laganu konzumaciju bez previše mozganja. Nije to loše, ali je svakako moglo i bolje.