2015.
scenario
i režija: Robert Eggers
uloge:
Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie, Harvey Scrimshaw, Ellie
Grainger, Lucas Dawson
Neke
filmove jednostavno ne možemo da pogledamo kako dolikuje, legalno,
na velikom platnu i, ako je moguće, uz neku tribinu koja ih prati.
Neki filmovi, poput najiščekivanijeg horora ove godine, The
Witch, to naprosto zahtevaju. Ali čini se da u našem kraju
festivali koji bi imali sluha za ovako nešto nemaju sredtava i
obrnuto. O distribuciji ne bih trošio reči sa našim jadnim
brojkama. Možda bi se video-tržište bolje odazvalo, The Witch
ima sve predispozicije da postane kultni film i za horordžije i za
sofisticiranije filmofile, jedan od onih koji se gledaju po više
puta i analiziraju, ali ko će to dočekati. Ali i za to postoji lek
i vi to dobro znate.
Malo
je reći da je The Witch film koji ispunjava očekivanja i
zaslužuje “hype” koji se oko njega podigao, festivalski i onaj
na internetu. Ovo nije horor iz masovne proivodnje, onaj nastao po
jednostavnim šablonima i sa isključivo brzom zaradom u mislima,
nije “found footage”, nije nastavak, nije plagijat i nije
franšiza u pokušaju. A osim toga što je pošten, promišljen,
artističan, atmosferičan, dorađen i detaljan, ovaj film ima i
nešto da kaže, i to da razloži, a ne da sažvaće i nabije na nos.
Važan film, dakle.
Počnimo
od naslova, onog dužeg. Imamo biće – vešticu, lokaciju – Novu
Englesku i folklornu priču. To nije bajka, iako se određeni
elementi preklapaju. Razlika je pre svega u predvidljivosti ishoda i
tretmanu morala koji zauzima možda i centralni deo i jednih i
drugih. Dok su bajke najčešće vaspitnog karaktera i imaju za cilj
pre svega deci ucepiti određene moralne vrednosti i obrasce
ponašanja, narodne priče se više oslanjaju na fenomenologiju,
događaje, uzroke, posledice i tumačenja (uzmimo u obzir distorzije
koje nastaje u prenosu), pa je s tim u vezi ishod (sudbina upletenih)
neizvestan, makar u smislu da dobro ne mora nužno pobediti.
Veštice,
dakle, nisu nužno ružne babe sa čirevima na nosu, već mlade i
najčešće lepe žene sa svojim moćima. To je i više u skladu sa
istorijskim zapisima o navodnim vešticama, kako u (Zapadnoj) Evropi,
tako i u prekookeanskim kolonijama. Što nas dovodi do lokacije i
vremena radnje, što će reći do engleskih kolonija u Americi oko
1630. godine, znači 10-ak godina posle Mayflowera (sa kojim
praktički i počinju američke folklorne legende) i 50-ak pre
velikog lova na veštice u Salemu. Tu će nam od pomoći biti i
kartica sa kraja filma koja govori da je materijal skupljen sa raznih
strana, iz onovremenih zapisa i raznih lokalnih legendi, te da je
dobar deo dijaloga (na arhaičnom engleskom) preuzet upravo odatle.
Osim
perfektno uhvaćenih fizičkih detalja glede vremena i mesta radnje,
poput kostima i scene (što ne treba da čudi, pošto se time Eggers
primarno bavio na filmu i u teatru), ključna stvar tu je paradigma,
odnosno sistem verovanja. Eggers, naime, odoleva iskušenju da na
priču gleda očima čoveka XXI veka i potpuno shvata i prihvata
onovremenu paradigmu koju su oblikovale religija i narodno
praznoverje. Veštice (za ljude onog vremena) postoje, vrag vreba na
svakom koraku, sablasne životinje koje govore postoje, bolesti se
leče molitvom, svi ljudi su rođeni u grehu i, ako samo malo skrenu
sa Božjeg puta, završiće u paklu prema kojem ovozemaljske muke
nisu ništa, seksualnost je grešna, telesnost je grešna, sreća je
grešna...
U
tom svetu represivne religije začinjene mukama svakodnevnog
pionirskog života žive junaci filma The Witch čijih će
prvih nekoliko minuta više izgledati kao komorna istorijska drama
nego kao punokrvni horor. U tom svetu je možda naslovna junakinja
Thomasin (Taylor-Joy) cura duboko u pubertetu, lepe kože, privlačna,
izazovna, telesna i veruje se, grešna. Sa njenim krupnim kadrom i
počinje film, iako se u tom trenutku ne radi o njoj direktno. Zbog
spora sa propovednikom (nerazjašnjene, ali verovatno religijske
prirode), njen otac William (Ineson) biva izgnan iz kolonije, pa
familiju seli na imanje na osami na ivici šume. Ispostavlja se da
William nije zlatnoruki farmer, kukuruz mu propada, životinje su mu
mršave i sve u tom smeru. On ne odustaje, trudi se i skroman je, pa
njegova žena Katherine (Dickie) u njemu vidi Joba, čoveka na Božjoj
kušnji. Međutim, polako na površinu izbijaju priče o veštici u
šumi.
Neće
proći puno vremena kad sranja počnu da se dešavaju kao na tekućoj
traci. Beba nestaje, životinje se inate, sin Caleb (Scrimshaw) se
gubi u šumi i vraća se kasnije, bolestan i u bunilu. Blizanci Mercy
i Jonas kažu da razgovaraju sa rasplodnim crnim jarcem i pevaju mu
pesmice. Crni zec se pojavljuje na putu i donosi nesreću. U centru
svih tih događaja stoji Thomasin, možda kao žrtva, možda kao
akter. Senka sumnje ubrzo pada na nju, a majka i sestra Mercy su prve
koje će uperiti prst, svaka iz svojih razloga. Otac se drži
suzdržanije i praktičnije, ali čini se da se obruč oko Thomasin
steže...
Postavljeno
u okruženje jesenje netaknute i surove prirode, oslikane sivo-smeđim
kišno-blatnjavim tonovima, ono što vidimo na ekranu možemo
racionalno objasniti iz vizure savremenog čoveka. Život je težak,
godina loša, nesreća retko dolazi sama, u šumi su životinje,
možda i Indijanci, deca se gube, izmišljaju svašta, a vragovi i
veštice su deo standardne religijske “dijete” kojima se i deci i
odraslima puni glava. Meditirajući o prirodi u dugim kadrovima (koji
bi mogli biti i duži), Eggers ostavlja tu mogućnost, mada ne baca
sve karte na nju.
To
tumačenje ne narušavaju ni sekvence snova o vešticama, kako onima
koje kradu bebe i od njih pripremaju mazivo za metlu, tako i onima
koje zavode dečake, pa ni scena u kojoj gavran kljuje majčine
grudi. Samo, jesu li te scene baš scene snova ili su možda
fantazije i vizije koje se porađaju u Thomasininoj (ili možda čak
ne ni u njenoj) glavi? Eggers tu nije konkluzivan i dodaje još
simboličkih dokaza natprirodnih aktivnosti, pokazujući nam
životinje koje nose određene simboličke konotacije (crni zec, crni
jarac, crni gavran), krvavo mleko, religijsko buncanje i time otvara
mogućnost natprirodnog, veštičijeg, vražjeg.
U
tom smislu treba biti oprezan sa samim krajem filma koji možemo
tumačiti na više načina, najmanje u nekom realističkom ključu.
Da li se on tu poziva na psihologiju i time slika određene mehanizme
odbrane, prihvatanja i oslobođenja? Ili ostaje veran pradigmi i
ondašnjem verovanju, pa podastire to kao nepobitni dokaz za
natprirodno, u kome god da se ono skriva (ni tu nije konkluzivan)?
Takav otvoreni kraj ne bi bio problematičan sam po sebi ako se makar
u jednoj od njegovih jednako mogućih varijanti ne bi krilo nešto
moralno sporno za današnjeg čoveka: Eggers tu sugerira da veštice
postoje ili su postojale, te da je lov na njih (bio) opravdan.
I
pored toga The Witch je sjajan film koji njegov reditelj do
pred sam kraj vodi na skoro idealan način. Nema tu jeftinih trikova
ni pokušaja veštačkog plašenja. Nema kretenskih telefoniranih
obrata. Atmosfera je gusta, jeziva i postojana. Tempo je lagan,
radnja usporena, ali to ne znači da se ništa ne dešava. Eggers
tačno oseća kada da ubaci neki “hint” i na koju stranu da ga
zavrti. Zato je The Witch obavezna lektira.
Uz
već pomenutu sklonost ka detaljima, valja pohvaliti i “casting”.
Nema tu velikih imena, uglavnom su u pitanju početnici i naturščici.
Ralpha Inesona i Katie Dicke smo možda zapazili na televiziji koja
im je primarni medij, a The Witch im je možda transfer prema
filmu. Otkrovenje filma je Anya Taylor-Joy u svojoj prvoj ulozi,
perfekto izabrana, pleni talentom i ležernošću (neviđeno još od
Jennifer Lawrence u Winter's Bone) i siguran sam da ćemo još
čuti za nju, kao i za reditelja Roberta Eggersa koji već sa ovim
svojim dugometražnim prvencem pokazuje retku suverenost.
No comments:
Post a Comment