20.5.16

The Witch / The VVitch: A New-England Folktale

2015.
scenario i režija: Robert Eggers
uloge: Anya Taylor-Joy, Ralph Ineson, Kate Dickie, Harvey Scrimshaw, Ellie Grainger, Lucas Dawson

Neke filmove jednostavno ne možemo da pogledamo kako dolikuje, legalno, na velikom platnu i, ako je moguće, uz neku tribinu koja ih prati. Neki filmovi, poput najiščekivanijeg horora ove godine, The Witch, to naprosto zahtevaju. Ali čini se da u našem kraju festivali koji bi imali sluha za ovako nešto nemaju sredtava i obrnuto. O distribuciji ne bih trošio reči sa našim jadnim brojkama. Možda bi se video-tržište bolje odazvalo, The Witch ima sve predispozicije da postane kultni film i za horordžije i za sofisticiranije filmofile, jedan od onih koji se gledaju po više puta i analiziraju, ali ko će to dočekati. Ali i za to postoji lek i vi to dobro znate.

Malo je reći da je The Witch film koji ispunjava očekivanja i zaslužuje “hype” koji se oko njega podigao, festivalski i onaj na internetu. Ovo nije horor iz masovne proivodnje, onaj nastao po jednostavnim šablonima i sa isključivo brzom zaradom u mislima, nije “found footage”, nije nastavak, nije plagijat i nije franšiza u pokušaju. A osim toga što je pošten, promišljen, artističan, atmosferičan, dorađen i detaljan, ovaj film ima i nešto da kaže, i to da razloži, a ne da sažvaće i nabije na nos. Važan film, dakle.
Počnimo od naslova, onog dužeg. Imamo biće – vešticu, lokaciju – Novu Englesku i folklornu priču. To nije bajka, iako se određeni elementi preklapaju. Razlika je pre svega u predvidljivosti ishoda i tretmanu morala koji zauzima možda i centralni deo i jednih i drugih. Dok su bajke najčešće vaspitnog karaktera i imaju za cilj pre svega deci ucepiti određene moralne vrednosti i obrasce ponašanja, narodne priče se više oslanjaju na fenomenologiju, događaje, uzroke, posledice i tumačenja (uzmimo u obzir distorzije koje nastaje u prenosu), pa je s tim u vezi ishod (sudbina upletenih) neizvestan, makar u smislu da dobro ne mora nužno pobediti.
Veštice, dakle, nisu nužno ružne babe sa čirevima na nosu, već mlade i najčešće lepe žene sa svojim moćima. To je i više u skladu sa istorijskim zapisima o navodnim vešticama, kako u (Zapadnoj) Evropi, tako i u prekookeanskim kolonijama. Što nas dovodi do lokacije i vremena radnje, što će reći do engleskih kolonija u Americi oko 1630. godine, znači 10-ak godina posle Mayflowera (sa kojim praktički i počinju američke folklorne legende) i 50-ak pre velikog lova na veštice u Salemu. Tu će nam od pomoći biti i kartica sa kraja filma koja govori da je materijal skupljen sa raznih strana, iz onovremenih zapisa i raznih lokalnih legendi, te da je dobar deo dijaloga (na arhaičnom engleskom) preuzet upravo odatle.
Osim perfektno uhvaćenih fizičkih detalja glede vremena i mesta radnje, poput kostima i scene (što ne treba da čudi, pošto se time Eggers primarno bavio na filmu i u teatru), ključna stvar tu je paradigma, odnosno sistem verovanja. Eggers, naime, odoleva iskušenju da na priču gleda očima čoveka XXI veka i potpuno shvata i prihvata onovremenu paradigmu koju su oblikovale religija i narodno praznoverje. Veštice (za ljude onog vremena) postoje, vrag vreba na svakom koraku, sablasne životinje koje govore postoje, bolesti se leče molitvom, svi ljudi su rođeni u grehu i, ako samo malo skrenu sa Božjeg puta, završiće u paklu prema kojem ovozemaljske muke nisu ništa, seksualnost je grešna, telesnost je grešna, sreća je grešna...
U tom svetu represivne religije začinjene mukama svakodnevnog pionirskog života žive junaci filma The Witch čijih će prvih nekoliko minuta više izgledati kao komorna istorijska drama nego kao punokrvni horor. U tom svetu je možda naslovna junakinja Thomasin (Taylor-Joy) cura duboko u pubertetu, lepe kože, privlačna, izazovna, telesna i veruje se, grešna. Sa njenim krupnim kadrom i počinje film, iako se u tom trenutku ne radi o njoj direktno. Zbog spora sa propovednikom (nerazjašnjene, ali verovatno religijske prirode), njen otac William (Ineson) biva izgnan iz kolonije, pa familiju seli na imanje na osami na ivici šume. Ispostavlja se da William nije zlatnoruki farmer, kukuruz mu propada, životinje su mu mršave i sve u tom smeru. On ne odustaje, trudi se i skroman je, pa njegova žena Katherine (Dickie) u njemu vidi Joba, čoveka na Božjoj kušnji. Međutim, polako na površinu izbijaju priče o veštici u šumi.
Neće proći puno vremena kad sranja počnu da se dešavaju kao na tekućoj traci. Beba nestaje, životinje se inate, sin Caleb (Scrimshaw) se gubi u šumi i vraća se kasnije, bolestan i u bunilu. Blizanci Mercy i Jonas kažu da razgovaraju sa rasplodnim crnim jarcem i pevaju mu pesmice. Crni zec se pojavljuje na putu i donosi nesreću. U centru svih tih događaja stoji Thomasin, možda kao žrtva, možda kao akter. Senka sumnje ubrzo pada na nju, a majka i sestra Mercy su prve koje će uperiti prst, svaka iz svojih razloga. Otac se drži suzdržanije i praktičnije, ali čini se da se obruč oko Thomasin steže...
Postavljeno u okruženje jesenje netaknute i surove prirode, oslikane sivo-smeđim kišno-blatnjavim tonovima, ono što vidimo na ekranu možemo racionalno objasniti iz vizure savremenog čoveka. Život je težak, godina loša, nesreća retko dolazi sama, u šumi su životinje, možda i Indijanci, deca se gube, izmišljaju svašta, a vragovi i veštice su deo standardne religijske “dijete” kojima se i deci i odraslima puni glava. Meditirajući o prirodi u dugim kadrovima (koji bi mogli biti i duži), Eggers ostavlja tu mogućnost, mada ne baca sve karte na nju.
To tumačenje ne narušavaju ni sekvence snova o vešticama, kako onima koje kradu bebe i od njih pripremaju mazivo za metlu, tako i onima koje zavode dečake, pa ni scena u kojoj gavran kljuje majčine grudi. Samo, jesu li te scene baš scene snova ili su možda fantazije i vizije koje se porađaju u Thomasininoj (ili možda čak ne ni u njenoj) glavi? Eggers tu nije konkluzivan i dodaje još simboličkih dokaza natprirodnih aktivnosti, pokazujući nam životinje koje nose određene simboličke konotacije (crni zec, crni jarac, crni gavran), krvavo mleko, religijsko buncanje i time otvara mogućnost natprirodnog, veštičijeg, vražjeg.
U tom smislu treba biti oprezan sa samim krajem filma koji možemo tumačiti na više načina, najmanje u nekom realističkom ključu. Da li se on tu poziva na psihologiju i time slika određene mehanizme odbrane, prihvatanja i oslobođenja? Ili ostaje veran pradigmi i ondašnjem verovanju, pa podastire to kao nepobitni dokaz za natprirodno, u kome god da se ono skriva (ni tu nije konkluzivan)? Takav otvoreni kraj ne bi bio problematičan sam po sebi ako se makar u jednoj od njegovih jednako mogućih varijanti ne bi krilo nešto moralno sporno za današnjeg čoveka: Eggers tu sugerira da veštice postoje ili su postojale, te da je lov na njih (bio) opravdan.
I pored toga The Witch je sjajan film koji njegov reditelj do pred sam kraj vodi na skoro idealan način. Nema tu jeftinih trikova ni pokušaja veštačkog plašenja. Nema kretenskih telefoniranih obrata. Atmosfera je gusta, jeziva i postojana. Tempo je lagan, radnja usporena, ali to ne znači da se ništa ne dešava. Eggers tačno oseća kada da ubaci neki “hint” i na koju stranu da ga zavrti. Zato je The Witch obavezna lektira.
Uz već pomenutu sklonost ka detaljima, valja pohvaliti i “casting”. Nema tu velikih imena, uglavnom su u pitanju početnici i naturščici. Ralpha Inesona i Katie Dicke smo možda zapazili na televiziji koja im je primarni medij, a The Witch im je možda transfer prema filmu. Otkrovenje filma je Anya Taylor-Joy u svojoj prvoj ulozi, perfekto izabrana, pleni talentom i ležernošću (neviđeno još od Jennifer Lawrence u Winter's Bone) i siguran sam da ćemo još čuti za nju, kao i za reditelja Roberta Eggersa koji već sa ovim svojim dugometražnim prvencem pokazuje retku suverenost.