Dobra žena / A Good Wife

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Mirjana Karanović

scenario: Mirjana Karanović, Darko Lungulov, Stevan Filipović

uloge: Mirjana Karanović, Boris Isaković, Jasna Đuričić, Bojan Navojec, Hristina Popović, Vlado Kerošević, Ksenija Marinković, Isidora Simijonović, Jovan Belobrković, Ermin Bravo

Srednje-krupni plan. Grudi i lice u ogledalu. Sredovečna žena, gola. Oblači svečanu haljinu. Ide sa mužem na slavu kod prijatelja. Atmosfera standardna, tu je i pop za sofrom. Žamor. Muškarci verovatno pričaju o poslovima i bistre politiku. Žene razmenjuju recepte. Ona učestvuje u tome. Ona je dobra žena. I majka. I domaćica. Ono nemo prisustvo u kući koje se stara da sve uvek bude u redu. Čak i kad ne može. Čak i kad ne treba. Čak i kad nije.

Ona je Milena (Karanović) i otkriva da boluje od raka na dojci. Odlazi da čisti kuću, dok još može. Pronalazi kasetu, neobeleženu. Početak trake je klasični “home video”, sa njom i mužem joj Vladom (Isaković). Rez i sneg. Vlada u uniformi i akciji. Znamo šta u Srbiji znači kaseta. Znamo i šta znači ona prostačko-morbidna pseudo-humorna replika. Znamo da se završava sa metkom u leđa maloletnika.

Pitanje koju Milenu muči je šta sa tim raditi. Sa jedne strane, to je Vlada, njen Vlada, njen muž i zaštitnik, čovek koji joj je omogućio udoban život u predgrađu. Sa druge strane, on je pobio ljude. Kao ni rak, ni to se ne može više sakrivati. Starija kćerka (Popović) se već odvojila od familije, aktivna je u NGO sektoru i na ratnoj nozi sa ocem. Dvoje mlađe dece (Simijonović, Belobrković) su u svom filmu, o ratnoj prošlosti svoga oca ili ne znaju ili prema tome nemaju nikakav odnos. Slična stvar je i sa majčinom bolešću, jednostavno nikad “nije prilika” da im kaže. Kao ni krugu prijatelja, uglavnom Vladinih saboraca i njihovih žena, od kojih se neki “lome” usled najnovije istrage pred domaćim i međunarodnim sudstvom...

Sastojci su, dakle, poznati, od ljudi koji su u različitim razvojnim fazama radili na filmu, preko “castinga” regionalnih glumaca za očekivane uloge koje im leže, do tema kojih se film dotiče. Te teme su složene u upeglani, ali ipak pomalo “teškorukaški” scenario u kojem nije teško naći poneki propust ili opšte mesto. Oni su najčešće logičke prirode i tiču se motivacije likova, od toga kako ona nalazi kasetu (jedina je u ladici u brižljivo čišćenoj kući, a bilo bi bolje da ih je možda više i da sporni materijal nije baš na prvoj), do toga da li je znala za Vladine ratne aktivnosti (i ako nije, kako nije). Mislim, ona svog muža poznaje, zna kako se “svađa s televizorom” (srpski nacionalni sport), kako je šalje po pivo, kako njih dvoje vode ljubav (nimalo erotično).

  Ako je znala, kako joj to nije smetalo? Kako racionalizacije tipa: “Pa on je ipak dobar čovek”, “Pa on se ipak brine za mene”, “Pa on je otac moje dece”, “Pa on je samo branio svoju zemlju / svoj narod” u jednom trenutku jednostavno prestaju da drže? Lako za poslednji korak preko ruba, motivacija za njega je čak i pomalo blatantna, mene više zanima inicijalna kapisla otkazivanja poslušnosti uhodanom sistemu vrednosti.

Mirjana Karanović, Darko Lungulov i Stevan Filipović se tu relativno vešto izvlače na bolest, Boga i istinu (odnosno mogući odlazak Bogu na istinu) i to je ono što drži scenario na okupu. Pozitivno iznenađenje je i odsustvo patetike u tretiranju raka. Međutim, ono što Dobru ženu čini potrebnim i svežim filmom je nešto sasvim drugo: ženska perspektiva na patrijarhalno društvo i zločine koji mu stoje na savesti. O patrijarhatu se u Srbiji ne govori, on se nekako podrazumeva i Mirjana Karanović ga u svom filmu ruši, ali od toga ne pravi pamflet, već to predstavlja kao intimnu borbu pojedinca, odnosno pojedinke.

Ona je dobro poznata u Srbiji i regionu i kao glumica sposobna da porine u dubine ljudskih emocija, ali i po svojim doslednim i javno izrečenim stavovima. Dok je neki smatraju glasnogovornicom “Druge Srbije”, one koja ne negira zločine nego insistira na suočavanju, i stoga potencijalno neugodnom pojavom na javnoj sceni, drugi će u njenim stavovima pronaći meru normalnosti i ljudskosti.

  U filmu je prisutna u oba ta pojavna oblika, kao glumica čak u svakoj sceni, savršeno odmerena i za uslove srpskog filma atipično utišana, a kao javna ličnost sa poznatim stavovima kao pisac, kroz ideju i kroz scenario. Nažalost, na čisto filmski najzanimljivijem planu, njene debitantske režije, nje, odnosno njenog ličnog pečata nema toliko. Prvo, teško je režirati samog sebe iz scene u scenu, naročito debitantu bez prethodnih pretenzija da ima kompletnu autorsku kontrolu. Drugo, njena znanja i ideje o režiji su limitirane, kao i ambicije da se time dalje bavi. Mirjana Karanović zato ispravno delegira autoritet na svoje ko-scenariste i pomoćnike, obojicu reditelje sa iskustvom i to u konačnici nije loše, ali nije ni sjajno. Dobra žena je školski solidno režiran film, ali se oseća da ne pripada onima koji su obavili gro operativnog posla, niti se oseća elan njegove autorice da i na tom polju pokaže nešto novo.

Iako nije impozantan i maestralan, Dobra žena je sasvim solidan film čija društvena vrednost prevazilazi čisto filmsku. Namećući i obrađujući teme o kojima se nije govorilo, ili se makar nije govorilo na taj način, film je zapravo pametan, potreban, uz malo sreće može biti i lekovit, mada oni kojima treba lečenje u principu ne gledaju filmove. Zato se jedino možemo fokusirati na poslednju scenu, na operacioni sto, blještava svetla, anesteziju... Laku noć i srećno. Možda posle operacije bude bolje.