Hyena Road

2015.

scenario i režija: Paul Gross

uloge: Rossif Sutherland, Paul Gross, Christine Horne, Clark Johnson, Niamatullah Arghandabi, Nabil Elouahabi, Fazal Hakimi

Talibanski režim u Afganistanu je morao pasti iz civilizacijskih razloga, sa zapadnom intervencijom ili bez nje. Takve nehumane tvorevine nastaju u krvi, obično ne traju dugo i u krvi i skončaju, što mu dođe kao istorijska i dramaturška neminovnost. Opet, jednako je neminovna i anarhija koja je usledila: Afganistan je višenacionalna država gde je primitivna plemenska svest jaka, gde se od praistorije vode ratovi i gde se svađe rešavaju lančanom krvnom osvetom. Amerikanci i ostali su samo posmatrači ili minorni akteri u sukobima ljudi kojima je Islam samo dodatak na plemenske kodekse. Uostalom, Afganistan je do sada preživeo i nadživeo barem tri globalne imperije: carstvo Aleksandra Velikog, kolonijalnu Britaniju i Sovjetski Savez. Za poslednju vojsku ćemo tek videti, rat je formalno gotov tek od 2014. godine.

Na neke od tih stvari će nas podsetiti sveznajući narator i jedan od najzanimljivijih likova u filmu, iskusni obaveštajac Pete Mitchell kojeg igra sam autor Gross. Pominjaće on i Aleksandra i neprijateljski nastrojenu prašinu i plemenski kodeks ponašanja Pashtunwali i slabe šanse za pobedu dok se ne shvati suština Afganistana kao zemlje i države i ciljevi se ne formuliraju pravilno, jer Afganistancima nije stalo do zapadnog načina života, demokratije, pa čak ni pornografije i jedino što žele je nešto novca i stabilnosti. Sam zaplet filma je ipak nešto konvencionalniji, kao i za ratni film neizbežne moralne dileme, ali ipak hvata priličnu širinu i ostaje kompleksan u objašnjavanju onoga što narator navodi.

  Sam naslov se odnosi na cestu koju grade kanadske trupe pod komandom generala Rilmana (Johnson) stacionirane u Kandaharu. Cesta vijuga kroz neprijateljsku teritoriju i naprosto mami Talibane da na njoj prave zasede. Film nas od početka stavlja u centar akcije sa snajperistom Ryanom Sandersom (Sutherland) i njegovim timom. Ubijanjem jednog bombaša i detoniranjem još jedne mine, oni upadaju u okršaj sa Talibanima i pokušavaju da se sakriju u obližnjem selu gde ih u zaštitu uzima misteriozni domaćin (Arghandabi) sa očima različite boje.

Iz Sandersovog opisa svojoj zapovednici i ljubavnici Jennifer Bowman (Horne), prvo preko radio-veze, a onda i uživo, obaveštajac Mitchell zaključuje da bi misteriozni starac mogao biti legendarni mudžahedin pod nadimkom Duh kojem ni Rusi nisu mogli doći glave i koji je posle građanskog rata glatko odjebao Talibane i oni ga, začudo, nisu dirali. Kako su kanadske trupe trenutno zaglavljene sa lošim i neiskrenim saveznikom (Hakimi), lokalnim moćnikom i narko-dilerom u talu sa Talibanima kojeg štiti CIA, a Duh sa njim ima nerazrešene račune u prošlosti, Mitchell dobija ideju da zameni saveznika sa kojim bi izgradnja puta išla lakše. Zato on, Sanders, sposobni doušnik (Elouahabi) i prevodilac kreću na misiju prvo da ga pronađu i onda privole na saradnju. Ta akcija će pokrenuti različite moralne dileme kod Sandersa, a koncepcije dvojice muškaraca i vojnika će se povremeno naći i u sukobu, premda im je cilj makar nominalno isti.

Sa kompleksnim zapletom, izbalansiranim pogledom i barem dvojicom zanimljivih likova, Mitchellom i Duhom, film je na pravom tragu i pruža jedan svež pogled na pakao rata u Afganistanu bez moralizacije, patetike, mlitave osude ili udaranja u patriotske gusle. Utisak dodatno pojačava Grossova sigurna glumačka interpretacija (ne bi me čudilo da je lik pisao samo i isključivo za sebe), kao i sjajni afganistanski naturščici od kojih barem Arghandabi i sam ima neka iskustva iz rata.

  Scene bitke su režirane efektno i odlično snimljene kamerom Karima Hussaina i napisane izuzetno detaljno tako da se pazilo i na formaciju kretanja i naročito na “lingo” kojim se služi kanadska vojska. Gross kojem je ovo druga režija (i prvenac je bio ratni film Passcheandaele, smešten u Prvi svetski rat, ali zapravo preopterećen kanadskim vojničkim mitom i u konačnici dosta slab film) očito ima oko za detalj kad su vojne priče u pitanju i nema frku da to pokaže. Hyena Road je dosta improvizovan film, Gross je krenuo da snima bez opterećenja moralnih implikacija i bez jasne ideje kuda će ga priča na kraju odvesti. Njegova veština se posebno ogleda u ubacivanju raznih surelano-humorističkih vinjetiva i anegdota iz vojničkog života, koje su možda tonalno disonantne, ali čine čuda za ritam filma i olakšano praćenje zapleta koji postaje detaljan i stoga zahtevan, kao i za relaksaciju i ironizaciju mračne i ponekad nihilističko-beznadežne atmosfere koja je dominantna u filmu.

Hyena Road ima i pregršt svojih problema. Sveprisutnost i sveznajući karakter naratora, kao i njegovo često nepotrebno ponavljanje poznatog još je i najmanji problem i danak rediteljskom neiskustvu. Mnogo veći je konvencionalni kraj koji u misli priziva klasičnu hollywoodsku patetiku. Najslabiji deo je ipak ljubavna priča između Sandersa i Bowmanove koja je čisti višak i pritom pati od apsolutno nula hemije između dvoje loše spojenih glumaca. Na tom mestu postaje bolno jasno da Rossif Sutherland ima dosta manje talenta od oca mu Donalda, pa i od polu-brata Kiefera. Možda ga možemo “kupiti” kao vojničinu, ali kao ljubavnika – teško.

Ali i pored ovih primetnih nedostataka, Hyena Road je film vredan gledanja. Inteligentan je, pronicljiv i pruža dovoljno široku sliku rata u Afganistanu. Najvažnije od svega, velikim delom je hrabar i pošten, ne donosi jednoznačan sud i ne svrstava se na strane u debati. U poređenju sa skupljim i zvučnijim naslovima novijih ratnih filmova, Hyena Road je osvežavajuće skroman i iskren film.