21.5.16

In the Heart of the Sea

2015.
režija: Ron Howard
scenario: Charles Leavitt, Rick Jaffa, Amanda Silver (prema knjizi Nathaniela Philbricka)
uloge: Chris Hemsworth, Benjamin Walker, Cillian Murphy, Tom Holland, Brendan Gleeson, Ben Whishaw

Mesecima sam odlagao gledanje ovog filma. Mislim, hollywoodski kostimirani spektakl nabijen efektima i kompjuterskim grafičkim intervencijama, pa još na vodi (koja je posebno zajebana za CGI)... Jednostavno, kome to može biti zanimljivo? Još ako uzmemo u obzir da se film reklamira kao istinita priča koja je poslužila kao inspiracija za kapitalno delo američke književnosti, Melvillov Moby Dick, a znamo kako se u Hollywoodu te istinite priče začinjavaju i distorziraju... Zapravo, jedinu slamku spasa je predstavljao reditelj Ron Howard, vešt zanatlija i specijalista upravo za “hollywoodizaciju” istinitih priča, čovek koji snima mnogo, uz tempo od po jednog najčešće solidnog filma na dve godine.

Moram odmah reći, In the Heart of the Sea nije loš film, bar ne u klasičnom smislu te reči, ali je svakako neujednačen, sa mnogo nabačenih ideja nejednake realizacije i ograničen dramaturškim konvencijama pojedinih žanrova. Na planu vizuelnog spektakla nije baš toliko spektakularan, ali nije ni katastrofalan, fotografija je atraktivna, a kompjuterska grafika je dopunjena sa modelarstvom starog kova gde god je to bilo moguće. Jača strana filma su svakako glumci koje Howard, i sam glumac po profesiji, usmerava perfektno i čije potencijale koristi do maksimuma.
Howard je već na svom prošlom filmu, vizuelno impresivnom i dramski nabijenom sportskom spektaklu Rush, svetu otkrio da Chris Hemsworth nije samo frajerčić pogodan za slikanje, već je upravo to frajersko u njemu iskoristio za veran prikaz šampiona Formule 1 Jamesa Hunta. Ovde igra na sigurno, dajući mu tipsku ulogu odvažnog pomorca u kojoj je Hemsworth solidan. Zato je njegov partner u sukobu, Benjamin Walker, iako iznuđeno (nekoliko glumaca višeg profila je odbilo ulogu), prilično dobro rešenje, kanalizirajući nesigurnost neiskusnog aristokrate koji mora da popuni “velike cipele” svojih predaka. Cillian Murphy možda nema veliku minutažu, ali je od svog drugog oficira izvukao maksimum i ostvario najbolju epizodu u filmu. Takođe, Tom Holland, prvi put viđen u The Impossible (2012) sasvim fino gradi karijeru mladog glumca. Brendan Gleeson i Ben Whishaw imaju zahtevnu, podužu scenu međusobne konverzacije i sasvim su solidni, Gleeson kao oličenje istraumiranosti, a Whishaw naivne radoznalosti. Primetno je odsustvo karakterizacije kod malobrojnih ženskih likova, ali In the Heart of the Sea je pre svega muška priča.
Prvo ograničenje je forma priče u priči. Sredinom 19-og stoleća pisac Herman Melville (Whishaw) dolazi na otok Nantucket, nekada centar industrije kitolova i prerade ulja, kako bi od starog pomorca Nickersona (Gleeson) izvukao traumatičnu priču o katastrofi na brodu Essex koju je načuo negde i koja će kasnije poslužiti kao osnova za Moby Dick. Naravno, taj okvir je potpuno “bogus” i to proverljivo: prvo, Melville je na Nantucket prvi put došao tek nakon izdavanja knjige, a drugo, između dvojice muškaraca po logici stvari nije bila tolika razlika u godinama, ali valjda se išlo na efekat starenja usled traume.
Priča u priči je ukleto putovanje dotičnog broda, prvo za tada momčića Nickersona (Holland), koje je bilo problematično od početka. Iskusni prvi oficir Owen Chase (Hemsworth) je ponovo bio “preskočen” za unapređenje u kapetana, a za kapetana je izabran neiskusni George Pollard (Walker) koji je imao odgovarajuće, aristokratsko poreklo i to je dovelo do rivaliteta između njih dvojice od samog početka. Koliko sam pročitao, i taj detalj je pogrešan, Pollard nije bio baš toliko neiskusan i njih dvojica su plovili zajedno. Razlog za distorziju, pojednostavljivanje i prenaglašavanje beži mojoj logici, klasne razlike bi se jednako pokazale i da je Pollard samo bio unapređen preko reda.
Bilo kako bilo, nakon Pollardove pogrešne odluke i svađe između njega i Chasea, njih dvojica sklapaju dogovor da već oštećeni brod brzo napune, vrate se kući kao pobednici i odu svaki svojim putem. Međutim, nakon početne sreće sa ulovom kapitalca, Essex nailazi na “sušu”, toliko da im vest o velikom jatu daleko od obale kojim vlada ogromna bela neman zvuči kao slamka spasa. Pretpostavljamo šta sledi: sukob sa kitom, potapanje broda i priča o preživljavanju na čamcima i pustim otocima, glad, žeđ, smrt, kanibalizam, sve do očekivane, ali sasvim solidno izvedene “završne reči” protiv kapitalističke logike kitolova na kraju.
Pored očitih ograničenja priče o katastrofi i opstanku uprkos svim šansama, drugi problem filma je previše tema kojih se dotiče. Tako imamo i ustroj industrije, i klasne razlike, i spoznaju da kitovi nisu “velike ribe”, nego kompleksnija, inteligentna bića, i moralne nizine u koje čovek mora pasti da bi preživeo. Možda je to preslika Melvillovog romana koji se ni izbliza ne sme svoditi samo na psihologiju opsesije i koji se u pasažima dotiče svih navedenih tema, ali pitanje je koliko je hollywoodski pristup svrsishodan, ma koliko Howard bio vešt u tome i ma koliko In the Heart of the Sea bio pratljiv i solidan film generalno, sa tek pojedinim momentima koji se izdižu iznad te generalne solidnosti. Recimo da bi u rukama autora sklonog filozofiji ovakva priča bila dublja, moćnija i zaokruženija, ali onda studijske glavešine sigurno ne bi potrošile 100 miliona dolara. Opet, možda da glavešine nisu toliko uložile, film ne bi bio toliki “flop” bez šansi da pokrije budžet, ali to su druge i duge priče... I pored svega, shvatite ovaj tekst kao laganu preporuku, iskreno nemate šta izgubiti.