22.5.16

The Assassin / Nie Yinniang

2015.
režija: Hou Hsiao-Hsien
scenario: Hou Hsiao-Hsien, Cheng Ah, Chu T'ien-wen, Hsieh Hai-Meng (prema kratkoj priči Xing Peija)
uloge: Qi Shu, Chen Chang, Yun Zhou, Ni Dahong, Zhen Yu Lei, Sheu Feng-yi, Ethan Juan, Satoshi Tsumabuki

The Assassin, povratnički film prominentnog tajvanskog autora Hou Hsiao-Hsiena, imao je premijeru na prošlogodišnjem Cannesu i dočekan je sa apsolutnim oduševljenjem kritike, a ispraćen sa nagradom za režiju. Oduševljenje se nije smanjivalo, pa se The Assassin našao na brojnim godišnjim top-listama uglednih časopisa. Svetska kritika je unisono hvalila njegovu originalnost, meditativnost, hrabrost i doslednost u redefiniciji žanra (u pitanju je film snimljen po “wuxia”, borilačkoj priči) i požurila da mu zalepi etikeru “čistog filma”, što je samo po sebi problematičan, snobovski termin.
Ako ste iz opisa i žanrovske odrednice kostimiranog borilačkog filma očekivali živu radnju i koreografirane borbe jednu za drugom, na potpuno ste krivom mestu. Istina, koreografiranih borbi, odnosno akcionih scena će biti tu i tamo, retko, kratko i ne baš potpuno motivirano. Ostatak vremena ćemo gledati dramu, intrige, spletke, moralne dileme i meditacije o prirodi. Radnje ima, ali je usporena i razlomljena na toliko pod-zapleta da je zapravo nepratljiva, naročito u paru sa retkim i izuzetno kriptičnim dijalozima.
Naravno, ima The Assassin svojih momenata inspiracije, kubrickovske precznosti i bressonovske jednostavnosti, naročito na početku obojenom u crno-belo u kojem se upoznajemo sa našom junakinjom Nie Yinniang (Qi Shu) i njenim položajem atentatora korumpiranih velikaša za račun princeze-sveštenice (Sheu Feng-yi), ali i sa njenim ljudskim karakterom koji joj stoji na putu da svoju smrtonosnu veštinu upotrebi kad god se to od nje zahteva. Zato je njena gospodarica šalje na zadatak u rodni grad da ubije svog rođaka i nekadašnjeg verenika Tian Ji'ana (Chen Chang), a sada zapovednika odmetnutog vojnog grada na granici. I eto moralne dileme za nju.
Međutim, kada pomislimo da priča vodi u određenom pravcu, Hou usporava do nepodnošljivosti i meandrira, uvodeći previše likova i površinski slikajući strukturu odnosa mešu njima. Gledaocima, pogotovo ne-Kinezima biće izuzetno teško da isprate tu džunglu socijalnih odnosa, pa i da upamte ko je ko. Razlikujemo muškarce i žene (muškarci nose brade, a žene elaborirane frizure), stare i mlade, građane i seljake (po odeći), ali to je otprilike to. Pojma nemamo ko su likovi i zašto čine to što čine.
U tom meandriranju, Hou će vagati o moralnoj dilemi, slikati upadljivu lepotu kineskih planina i sve začinjavati muzikom. On je nesumnjivo majstor zanata i to pokazuje, čak vrlo nenametljivo, ali apsolutno samouvereno. The Assassin izgleda, povremeno i zvuči predivno. Svaka scena je namerno postavljena baš tako, svaki kadar ima neku poeziju u sebi, ali problem je što Hou ubija svaku priču, svaki zaplet, pa samim tim i želju za gledanje svima koji nisu zagriženi filmofili koji se furaju na “čiste forme”. Jednostavno, beži nam.
Neće nam pomoći ni uvodne kartice koji nam daju “setting” opadanja moći dinastije Tang (IX vek) i vojnih pobuna u autonomnim pograničnim gradovima koje se spremaju. Neće nam pomoći ni wikipedijsko poznavanje kineske istorije i njenih dinastija. Neće nam pomoći ni sama priča koja datira baš iz tog vremena. Hou nam jednostavno ne da radnju. Neki će reći da standardna radnja nije ni potrebna, te da je The Assassin film stanja kojem se moramo prepustiti, pa ga tek onda možda osetimo. Međutim, osim što je rifidan, film je i frigidan: naprosto ne možemo da uronimo u njega, saživimo se sa likovima, čak ni da osetimo išta prema njima.

Iako ne sumnjam u Houovo majstorstvo i čvrstu nameru koja stoji iza filma, moram reći da se nisam osećao prijatno gledajući ga. Obuzimala me je konfuzija toliko da sam se pitao čemu je i zašto ovakav film snimljen. Nije tu reč o redefiniciji “wuxia” žanra, Wong Kar Wai je to radio još sa Ashes of Time (1994) i jednako tako napravio zbunjujući, usporeni “čisti film”. Kažu iskusniji od mene da je na drugo gledanje bolji nego na prvo. Problem je samo u tome što nemam ni najmanju želju da gledanje ponovim.