High-Rise

2015.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump (po romanu J.G. Ballarda)

uloge: Tom Hiddleston, Jeremy Irons, Sienna Miller, Luke Evans, Elizabeth Moss, Keeley Hawes, James Purefoy, Peter Ferdinando, Dan Renton Skinner, Stacy Martin, Sienna Guillory

Do sada se Ben Wheatley, najčešće zajedno sa svojom ženom, scenaristkinjom i montažerkom Amy Jump, hvatao crnohumornih trilera, koketirao sa hororom i teško opisivih projekata kao što je road movie stand up o pristojnosti i serijskim ubicama Sightseers i psihodelični, rascepkani, začudni, tripozni i uglavnom nekoherentni, ali svejedno zanimljivi kostimirani “midnight flick” A Field in England. Osim autorske i intelektualne pronicljivosti, te vrhunskog izbora ideja, ono što je karakteriziralo njegove filmove su tesni budžeti i glumci uglavnom pokupljeni direktno sa televizije ili lokalnih teatara. High-Rise je prelazak u višu ligu, finansijski, a usled toga i stilski i Ben Wheatley ne propušta takvu priliku da se “razmaše” pre najavljenog transfera preko Atlantica sa Free Fire koji će imati premijeru krajem godine.

High-Rise je adaptacija romana J.G. Ballarda, i to poprilično verna, što nam je jasno od samog početka, citata direktno iz knjige kroz voice-over naratora. U pitanju je kultni roman u kojem naslovni neboder služi kao metafora ušančenog klasnog sistema i rigidno shvaćenog koncepta klasne borbe, što neumitno dovodi do socijal-darvinističke borbe za opstanak i trijumfa najsnalažljivijih. Amy Jump se trudi da integrira sve značajne delove i aspekte iz romana, što nije nimalo lako, jer iako je reč o vrlo čitljivom i tekućem primerku literature, a teme kojih se roman dotiče su kompleksne. Wheatley se uglavnom bavi vizuelizacijom napisanog materijala, oslanjajući se na legendarne autore i ponekad direktne citate njihovih filmova.

Pa ipak, High-Rise nijednog trenutka nije samo “crtanje” onoga što možemo pročitati u romanu, niti štreberska kopija Kubricka ili Gilliama (na koje se najčešće oslanja), nego jedno osebujno, zaokruženo i pametno stilizirano delo koje vezuje svu našu pažnju i zove na ponavljanje gledanja. Wheatley već prvu odluku, da radnju filma ostavi u 70-im godinama kada je roman napisan i gde smešta radnju, donosi pametno i opravdano. Na taj način može da se poigrava sa stilom u pravcu retro-futurizma (odnosno futurističkih rešenja koja su bila moderna 70-ih godina), a na tekstualnom planu izbegava zamke “naknadne pameti” i toga da se Ballardovi strahovi nisu pokazali kao utemeljeni i da je roman kao takav pomalo datiran, obeležen dominantnim shvatanjima svoga vremena. Tek film ga podiže na nivo univerzalnog promišljanja o pitanjima hijerarhije, klase i socijalne mobilnosti.

Naš junak je dr Laing (Hiddleston), novi stanar modernog nebodera koji propagira utopijsku samodostatnost: u sklopu zgrade su i škola, vrtić, bazen, teretana i supermarket, tako da čovek može da obavi sve na jednom mestu. Stanovi su opremljeni moderno, kao uostalom i zgrada. Laing stanuje negde pri sredini i to, otkrićemo, nije nimalo slučajno. Aristokratija i novobogataši žive pri vrhu, zaključno sa, arhitektom Royalom (Irons) koji je dizajnirao zgradu i njegovom ženom (Hawes), te njihovom “svitom” sačinjenom uglavnom od “nouveau riche” klike. Niži spratovi su namenjeni nižim slojevima, radničkoj klasi (koju uglavnom ne vidimo), posluzi, familijama sa decom čije majke i očevi rade “obične” poslove.

Prvi koje Laing upoznaje su Charlotte (Miller), samohrana majka sa sprata iznad koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i vodi ga kroz šumu zamršenih hijerarhijskih odnosa u zgradi, te autor dokumentarnih filmova komunističkih stavova Wilder (Evans), sklon da svima iz viših slojeva deli etiketu fašista. Atmosfera u neboderu je tipična za jednu takvu strukturu, ljudi se uglavnom slažu, ali trzavice su neminovne. Laing se, pametno, drži podalje održavajući korisne i uljudne odnose i sa onima iznad i sa onima ispod sebe. Međutim, kada stvari eskaliraju, prvo sa nestancima struje na nižim spratovima, a onda sa incidentima na zabavama i oko bazena, zgrada počinje da tone u klasni rat. A rat prati i nestašica u supermarketu i otkazivanje službi koje omogućavaju normalno funkcionisanje, poput one za odnošenje otpada. Sve vrlo brzo skreće na put haosa i anarhije, a svet izvan zgrade kao da ne postoji.

Imena likova nisu nimalo slučajna i označavaju tačno ono što pretpostavljamo. Royal se zaista drži kao ludi kralj koji fingira dobrohotnost svog apsolutizma. Njegova žena Ann je hirovita kraljica. Gosti na njegovim zabavama imaju aristokratska prezimena, njegovi službenici i poslušnici običnija, oni su kao i islužena filmska zvezda, novi bogataši, jednako agresivni i beskrupulozni kao i pre nego što su to bogatstvo stekli. Charlotte (“The Harlot”) predstavlja socijalnu mobilnost, odnosno guranje u višu klasu preko ličnih kontakata i ne baš uvek zakamuflirane prostitucije. A Wilder koji postaje “narodni tribun” takođe je vrlo interesantan lik za analizu.

Wilder je, dakle, slika i prilika komunjarskog đubreta, onog koje će ostaviti ženu (Moss) sa dvoje dece i trećim u stomaku da bi vodio svoje bitke koje maskira u principe. Ne, on nije proleter kakvim se predstavlja, borac za prava slabih i nezaštićenih, njegovi motivi za revoluciju, zapravo pobunu su lični i patološki, kao i kod svih autoritarnih osoba. Tu je pre svega kompleks prema bogatijim i uspešnijim i prilika da, u skladu sa svojim prezimenom, on demonstrira nadmoć, makar po cenu da se ceo sistem sruši. A kada se sistem ruši, posledice su nepredvidljive i onaj koji inicira novo “mešanje karata” možda ne izvuče dobre u novom deljenju.

Kako se u tome snalazi Laing, naš prozor u svet zgrade, predstavnik klase profesionalaca i čovek koji izbegava klasnu jer su mu zanimljivija stilska i identitetska pitanja, živi svoj život i sa kojim se možemo identifikovati? Ostanite pozorni i videćete. Uostalom, istorijske kauzalnosti nas ponešto o tome i uče.

Wheatley po prvi put ima na raspolaganju glumce iz prve lige, makar što se Velike Britanije tiče i to koristi. Nigde versatilnost Toma Hiddlestona nije bila toliko upotrebljiva kao ovde, njegovi kameleonski glumački kvaliteti ovde su spojeni sa kameleonskim likom. Sienna Miller demonstrira svoju plitku slatkastost, a Luke Evans sjajnu kontrolu svoje sirovosti. Jeremy Irons se nakon nekoliko godina pauze vratio filmu i to je dobra vest, on je dobar kao i inače i gledaćemo ga još. A Elizabeth Moss za sebe upisuje još jednu vrlo dobru ulogu.

Ben Wheatley ispravno čita materijal i slaže ga u vizuelno atraktivni i psihološki efektni trip koji je pritom savršeno pratljiv. Poigravanje sa stilom nije samo sebe radi i autor na temeljima drugih gradi nešto svoje i posebno, i u tome ostaje dosledan i inovativan. High-Rise je pregledna i racionalna slika anarhije i to je pun pogodak.

Naravnan na detalje, Wheatley nije zaboravio ni na muziku, takođe vernu periodu, što napušta u dva trenutka i oba, slučajno ili ne sa ABBA-inim hitom SOS. Prvi je na kostimiranoj žurci kod gospođe Royal kada dolazi u sukob sa sirovim poslušnicima i postaje njihov trn u oku, a gudači sviraju rearanžiranu verziju ove pesme. Drugi je pred kraj i tad SOS čujemo u trip-hop izvedbi Portished, a muziku prati montažna sekvenca koja bi bila sasvim validan video-spot. Ovo poslednje ruši kontinuitet perioda, čak i bez dobrog razloga, ali je svejedno zanimljivo za gledanje.

Kontinuitet perioda Wheatley ruši i sa komentarom na kraju, puštajući obraćanje Margaret Thatcher sa razglasa i u etar njenu teoriju o tome da nema socijalizma i da je kapitalizam jedini sistem koji se deli na privatni i društveni, pri čemu privatni simbolozira slobodu i napredak, a društveni neslobodu i korupciju. Zna Wheatley, a znamo i mi da se “Iron Lady” tu malo zeznula, ali iz perspektive britanskih, laburističkih i prilično depresivnih 70-ih obeleženih štrajkovima i državnim intervencijama, ona to nije nužno morala znati. Ovako njene reči mogu poslužiti kao potvrda da distopija ne dolazi sama i ne dolazi u jednom obliku. Nema tog sistema koji ljudska glupost neće uništiti.