The Rift

2016.

režija: Dejan Zečević

scenario: Barry Keating, Milan Konjević

uloge: Ken Foree, Katarina Čas, Monte Markham, Dragan Mićanović, Denis Murić

Iako njegovo ime nije navedeno u mojoj “credits” listi, ključni čovek ovog projekta, producent Milan Todorović retka je i nasušno potrebna zverka u močvari srpskog filma. The Rift, naime, dolazi iz iste kuhinje kao i Zone of the Dead i Mamula i fura žanrovski horor na engleskom jeziku namenjen globalnom tržištu, pre svega njegovom video-segmentu.

To je nešto, dragi moji, što možemo nazvati industrijom: barem jedan film godišnje, nešto stranih i prilično poznatih glumaca (barem fanovima žanra), sve ozbiljnija produkcija i uhodani kanali distribucije. U zemlji Srbiji gde se filmska industrija svodi na iznajmljivanje lokacija i studija Europacorpu, a televizijska podseća na automobilsku iz perioda Zastave (proizvodi se nešto, ali je zastarelo, nekvalitetno i namenjeno osiromašenom i otupljenom domaćem tržištu), žanrovski pristup koji fura Todorović sa saradnicima je osveženje.

Ako ćemo pravo, kvalitet tu nije od presudne važnosti. Ti filmovi ostaju u okvirima B produkcije i možda čak trasha, recikliraju matrice američkog filma i u najboljem slučaju služe za jednokratnu i lako zaboravljivu zabavu u trajanju od sat i po. Uostalom, sa budžetima skromnim čak i za srpske prilike, u potpuno privatnoj produkciji i bez “umetničkih” i “dođeš mi - dođem ti” kombinacija, nije uputno očekivati više. Za takav “ako prođe - prođe” pristup je ipak potrebna određena količina hrabrosti.

Nemojmo, dakle, očekivati čudo: The Rift je film sa svojim nedostacima (ima ih onoliko) i u rangu nečega što se vrti na opskurnim kablovskim kanalima. Ono što je primetno na prvi pogled je produkcijski napredak: film izgleda dosta upeglanije od Mamule, o drmusavoj i haotičnoj Zoni da i ne govorimo, sa nekoliko vrlo atraktivnih “drone” kadrova, upotrebom CGI-ja (ništa posebno, ali retko viđano u Srbiji) i čak ekskurzijom u svemir (žanrovska odrednica filma je SF-horor), te sa elaboriranom rekvizitom oko koje je, po rečima reditelja Dejana Zečevića (T.T. sindrom, Četvrti čovek, Neprijatelj), cela priča i nastala.

Prema Zečevićevoj ideji Dimitrije Vojnov je napisao dva “treatmenta” sa različitim lokacijama u planu, ali oni su napušteni, a Todorovićevi stalni saradnici Milan Konjević i Barry Keating su uneli i neke novine. Veoma ugrubo, u konačnoj verziji radi se o CIA-inoj misiji sastavljenoj od agenta-spavača u Beogradu (Čas), usamljenog specijaliste pred penzijom (Foree), naučnika na umoru (Markham) i domaće podrške (Mićanović) sa ciljem da, navodno, pokupe ostatke špijunskog satelita koji se srušio u retko naseljeno močvarno područje u Vojvodini. Naravno, stvari nisu kakve se čine, pa se tu ne radi o satelitu koliko o seriji fenomena koji uključuju vremensko-prostornu crvotočinu između NASA-ine misije na Mesec iz 70-ih godina i sadašnje Srbije, astronautu u odelu koji nepomično leži na stolu i kojeg domaći štuju kao božanstvo, sablasnom detetu koje ne govori (Murić) i, na kraju, suspenziji smrti. Zanimljivo, ovo je već drugi domaći naslov na Festu koji igra na tu kartu.

Sad, kako je to izvedeno? Pa... Recimo da deluje skoro slučajno, motivi se uvode i napuštaju bez nekog naročitog reda i smisla. Zbog toga film izgleda kao ekskurzija kroz žanrove, od relativno trilerastog zapleta na početku, preko SF-horora do zombie-slashera i “cliffhangera” na kraju kao mamca za nastavak. The Rift bi profitirao od još jedne “ruke” scenarija, ali nikako od još jedne autorske ruke, koliko od toga da se svi ti motivi logički povežu u jednu koherentnu celinu. Ovako, The Rift više deluje kao portfolio nego kao film.

Na glumačkom planu, ono što očekujemo, to ćemo i dobiti: Ken Foree i Monte Markham su pouzdani u svojim ulogama nalik na one na kojima su izgradili karijeru. Njih dvojica su B glumci oko kojih se stvorio nekakav kult i oni ga opravdavaju. Dragan Mićanović sa svojim dobrim engleskim jezikom se sve češće pojavljuje u stranim produkcijama u Srbiji i onim domaćim koje liče na strane i u njima igra tipske uloge koje su možda ispod njegovog glumačkog nivoa, ali to čini sigurno i rutinirano. Blago razočaranje je Denis Murić u nedovoljno razvijenoj i napisanoj ulozi koji lagano mesečari i ni on, a ni reditelj Zečević ne uspevaju da toj ulozi učitaju nekakav smisao. Pozitivno iznenađenje je Katarina Čas koja se do sada u stranim filmovima pojavljivala više kao telo nego kao osoba. Ovde vidimo neke naznake karaktera i korak u pravom smeru, ali budimo svesni da su njeni glumački dometi ipak ograničeni i da joj je ovo za sada maksimum. U nekom drugom svetu, onom anglofonom, ona bi na osnovu izgleda i malo talenta napravila ozbiljnu karijeru, ali ni Slovenija, kao ni Srbija, nije pogodna teritorija za B filmove.

Što se reditelja Dejana Zečevića tiče, moram reći da sam skeptičan. T.T. sindromom nisam oduševljen nimalo, ranijim radovima još manje, a televizijskim tezgama ponajmanje. Jednako tako, Četvrti čovek mi je delovao kao nespretni krpež motiva iz stranih filmova. Neprijatelja sam propustio, došao mi je u nezgodno vreme, iako sa relevantnih mesta čujem reči hvale. Pitanje je koliko je on pravi čovek za projekat poput The Rift, koliko ima autoriteta, šta je tačno bio njegov zadatak i koje su odluke bile njegove u celom filmu. U režiji se od kadra do kadra može osetiti i poznavanje zanata, ali i amaterizam. Muzika je, recimo, preglasna na nelogičnim mestima, većina filmskog nasilja se odvija van pogleda kamere, a kamera se ljulja levo-desno-gore-dole kroz ceo film. Mislim, imamo svemir, ali nemamo svemirske brodove, a ni oni se ne ljuljaju kao turistički jedrenjaci na Jadranu.

Ono što mogu pohvaliti su “production values” i The Rift kao projekat koji je sklopio vrlo neobičnu koprodukciju partnera iz Srbije, Slovenije i Južne Koreje. To je značajno za filmsku industriju barem Srbije i Slovenije i za nadati se je da će se slični aranžmani ponavljati kada je u pitanju žanrovski film. Inače, The Rift kao film nije potpuno gubljenje vremena, ali nije ni obavezna lektira. Možete s njim zadovoljiti svoju radoznalost, ali to je otprilike to.