The Dark Horse

2014.

scenario i režija: James Napier Robertson

uloge: Cliff Curtis, James Rolleston, Kirk Torrance, Mariama McDowell, Wayne Hapi, Barry Te Hira, James Napier Robertson

Filmova o autsajderima odraslim bez privilegija u teškim uslovima i njihovim trijumfima ima na lopate. Potpuno je nevažno je li polje uspeha sport (što je i najčešće – najlakše je identifikovati se sa tom vrstom uspeha), muzika (od crnačkih školskih horova do velškog rudara koji peva operske arije), matematika, kviz (Slumdog Millionare) ili, što da ne, šah. Neke stvari poput talenta, rešenosti, upornosti, koncentracije, pa i zdrave pameti se ne dele po rasnom i klasnom ključu. Pitanje je samo hoće li ih iskoristiti oni koji ih imaju i kako.

Ono što u takvim, inspirativnim, filmovima najčešće nedostaje je detaljan kontekst. Zašto je nekima pobeda na lokalnom turniru u čemu god uspeh o kojem njihovi roditelji i rođaci pričaju možda nekoliko dana, a nekome podvig ravan ubistvu aždaje? Odgovor je jasan: njihova startna pozicija i upravo tu startnu poziciju filmovi predstavljaju samo okvirno (siromaštvo, težak život), oslanjajući se na stereotipe (ti ljudi su često sirovi, pa i malo divlji) i retko kad postavljaju preko potrebno pitanje zašto je tome tako.

Ni The Dark Horse, film po istinitoj priči zasnovan na biografiji novozelandskog prvaka u brzopoteznom šahu Genesisa Potinija, čoveka dvostruko hendikepiranog svojim poreklom (maorskim, što povlači i određene socijalne konotacije) i dijagnozom (bipolarni poremećaj), na polju uzroka ne ide ne znam kako daleko. Nije takav film, a odgovore i sami znamo, možda iz drugih filmova, možda iz udžbenika ili iz života. Novi Zeland kao i ostatak anglofonog Novog Sveta uspostavljen je i na tehnološkoj premoći i na rasizmu koji se perpetuira kroz klasizam. Iako se nad Indijancima, Maorima i Aboridžinima više ne vrše genocidi, čak se folklorno slavi njihova kultura (recimo onaj ples novozelandske ragbi reprezentacije), njih se drži u siromaštvu, na socijali i daleko od poluga moći. Naravno, druga strana medalje je da pripadnici tih manjina vrlo selektivno prihvataju sistem i da vrlo malo koriste mogućnosti u okviru njega, a još manje ohrabruju nove generacije da to učine.

U tom smislu, The Dark Horse je izniman film, inteligentan, pronicljiv i mračan, bez ulepšavanja ili povlađivanja “njihovoj” autentičnosti ili “našoj” toleranciji. Genesis (izvrsni Cliff Curtis, karakterni glumac zadužen za uloge raznih “manjina” u Hollywoodu) je u okviru “svojih” takođe otpadnik i zbog dijagnoze i zbog načina života. Ne napija se, nije nasilan, nije u bandi i ne bavi se kriminalom. Njegov trenutak slave je bio u mladosti kada je šah koristio kao terapiju i kada je postao državni prvak. Od tog trenutka je veći deo života proveo po raznim institucijama, bolnicama i zatvorima, a manji kao skitnica na ulici.

Tako ga i upoznajemo, ogrnutog ćebetom na ulici, na kiši. Ulazi u nekakav socijalni klub gde neki igraju šah, seda za sto, igra sam sa sobom i naglas objašnjava. Dolaze nadležni i kupe ga. Možda i može živeti van bolnice, ali ne bez lekova i ne bez nadzora. Tada na scenu stupa njegov brat (Hapi), tipičan maorski krimos srednjeg nivoa i isprva ga uzima pod svoj krov. Brat ima i sina po imenu Mana (Rolleston) koji je već pomalo stasao da bude iniciran u bandu. Dečaka to ne privlači, barem ne iskreno, ali kao da nema izbora.

Istovremeno, Genesis se javlja svom starom prijatelju (Torrance) koji drži šahovski klub za decu sa idejom da tu besperspektivnu omladinu odvede na državno prvenstvo koje će se održati ubrzo. Zvuči kao sulud plan, ali zašto ne pokušati. Na ta dva polja, nekad odvojena, nekad spojena, Genesis će voditi svoje najteže bitke do sada, da pokaže da je normalan i dobar čovek, bolji i normalniji od surove okoline.

Malo je reći da je Cliff Curtis briljantan kao Genesis. Glumac koji je svetsku slavu stekao u još jednom filmu maorske i socijalne tematike Once Were Warriors (1993) ovde zapravo ima ulogu života. Njegov portret Genesisa je “spot on”, neapologetski i ljudski. Njega savršeno prati mladi James Rolleston koji može ostvariti solidnu karijeru u budućnosti, kao i plejada manje poznatih lokalnih maorskih glumaca, te odlično odabrani naturščici kako u dečijim, tako i u pojedinim odraslim ulogama, poput Waynea Hapija. Slika koju oni daju je autentična i upečatljiva.

Upravo takav portret sredine i tog konstantnog osećaja borbe protiv svih šansi je možda i najjači adut filma. Ono što smeta je usporen tempo koji odaje utisak razvlačenja radnje, ali ono što vidimo je dovoljno da nas drži fiksiranima. Autor James Napier Robertson ne nudi laka rešenja, limunadu i eskapizam, svestan je, kao i Genesis, da je trud možda uzaludan, ali zašto ne pokušati. Uostalom, zašto šah ne bi bio razbibriga ili možda čak i oruđe socijalne mobilnosti. Ima negde u prvoj sezoni serije The Wire scena u kojoj crni momci iz blokova igraju šah na livadi, verovatno radi razvoja strateškog i taktičkog mišljenja. Kada bi samo to znanje mogli drugačije upotrebiti osim za karijeru u kriminalu...