The Wolfpack

2015.

autor: Crystal Moselle

Nešto je jednostavno stvar sreće, one na koju se ne možemo osloniti. Tako je Crystal Moselle jednog dana iz vedra neba naletela na šestoricu momaka dugih kosa u crnim odelima i sa naočarima za sunce, kao da su ispali iz Tarantinovog filma. Priznaćete, prizor je čudan čak i za poslovično ekscentrični New York, možda nije baš najčudniji, ali nije ni svakodnevan. Ona je poželela da joj momci ispričaju svoju priču i oni su to učinili, sa iskrenošću, naivnošću i distinktivnim smislom za humor. I kakva je to priča bila...

Momci su braća Angulo, šestorica, jedan drugom do ušiju i sa indijskim imenima, imaju i najmlađu sestru za koju i oni tvrde da živi pomalo u svom svetu. Oni su odrasli u svom stanu u blokovskom naselju na Manhattanu i vrlo su ga retko napuštali, nekih godina čak devet puta, nekih nijednom. Školovala ih je majka kod kuće, za šta je dobijala državnu potporu. Familijom je dominirao otac vrlo distinktivnih religijsko-socijalnih uverenja, protivnik mukotrpnog, izrabljivačkog rada za kapitalističke gazde, korisnik socijalne pomoći, religiozni Hare Krishna, peruanski imigrant i ljubitelj klasičnog rocka.

Ispostaviće se i filmova koji su momcima bili jedini prozor u svet i više od toga, njihov ceo život. Njihova kolekcija na VHS-u i DVD-u broji oko 5000 naslova, od klasičnih do modernih, i u stanju su ih gledati dok sve linije dijaloga ne nauče napamet. Međutim, njihova opsesija ide i dalje: oni rekreiraju scene, često i cele filmove, i to rade do tančina. Sami izrađuju rekvizite, neretko vrlo elaborirane, poput Batmanovog kostima od podložaka za yogu i kartona ili kolekcije najrazličitijih papirnatih i kartonskih pušaka i pištolja, dodaju efekte sa sintisajzera i sve to snimaju ne napuštajući stan nijednog trenutka.

Za sebe kažu da su stidljivi, a da se primetiti da se iza te povučenosti i naivnosti krije i strah kojeg se polako oslobađaju. Taj strah ima dva lica. Jedno je ono što su im usadili roditelji, pre svega otac sa svojim suludim teorijama, strah od vanjskog sveta koji je navodno prepun droge, nasilja i kojekakvog pokvarenjaštva, što možda stoji, ali sklanjanje pred tim u kuću svakako nije rešenje. Majka na to dodaje da bi jedina socijalizacija koju bi mladići u New Yorku, naročitom u tom naselju, dobili bila “loša socijalizacija”, a oni su posebni, kao što im je i otac poseban. Drugi strah je bio strah od očevog često nasilnog autoriteta i od njegove reakcije šta bi bilo kada bi oni sami od sebe izašli.

Naravno, dok najstariji to nije učinio, sa sve maskom i tu avanturu završio u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici. Ali to je njemu, a kasnije i njegovoj braći, otvorilo vrata u novi, stvarni svet, veći od skučenog stana (jer svaki stan je skučen ako se iz njega ne izlazi) i različit od onoga što su videli u fikcijskim filmovima. Logično, momci su prvo izlazili skupa (jedna od prvih poseta je poseta “svetom gralu”, pravom bioskopu) kao nekakvo pleme i sve komentarisali pomoću filmskih referenci (drveće im je bilo veliko kao u Lord of the Rings), da bi postepeno i zajedničkim snagama i sami za sebe otkrivali svet, onaj sa poslovima, prometom, drugim ljudima...

Crystal Moselle pravilno bira “verité” stil i zajedno sa montažerom Enatom Sidijem glatko ga spaja sa amaterskim snimcima iz porodične kolekcije Angulovih. U tom pristupu ona sama ne daje nikakav komentar, ne optužuje i ne osuđuje, čak se čini da i ne postavlja pitanja, već pušta svoje subjekte da se otvore i kažu šta im je na srcu. Možda bi usmereniji, direktniji pristup snažnije izneo poentu, možda bi otklonio nedoumice (jer izgleda da momcima nije manjkalo ni emotivne pažnje, a ni sredstava za filmsku igru poput kostima, cipela, perika i slično), ali ovako je u skladu sa njihovom otvorenošću i naivnom iskrenošću.

Na kraju krajeva, starija braća su otvorena, kao i majka, i očito imaju poverenja u autoricu. Zato ćemo sve čuti iz njihovih usta, o preziru prema ocu koji ih je odvojio od normalnog života i koji će i sam dobiti priliku da kaže nešto o svojoj viziji sveta pred kraj filma, o brizi za majku i o majčinoj zabrinutosti za dobrobit dece i spoznaji da je odrastanje u izolaciji bila greška, da ih nije zaštitilo, nego da je samo otežalo pripreme za samostalni život.

Možda bi, i da su odrastali “normalno” (jer šta je danas normalno), momci svejedno otkrili svet filma, citirali replike i rekreirali scene. Možda bi se time bavili profesionalno. Najstariji je već volontirao kao asistent produkcije i čak sa svojom familijom i nekoliko glumaca sa strane snimio svoj prvi autorski kratkometražni uradak, jednako u duhu improvizacije, ali sa malo boljom opremom. The Wolfpack se završava scenama sa snimanja tog filma i moram reći da momak ima i znanja i talenta. Preporuka za oba, i za The Wolfpack, dobitnika nagrade žirija na prošlogodišnjem Sundance festivalu i za Angulov kratki film Window Feel koji je okačio na internet.