27.5.16

La loi du marché / The Measure of Man

2015.
režija: Stéphane Brizé
scenario: Stéphane Brizé, Olivier Gorce
uloge: Vincent Lindon, Karine de Mirbeck, Mathieu Schaller, Yves Ory, Catherine Saint-Bonnet

Na prvi pogled, La loi du marché Stéphana Brizéa je varijacija na temu Deux jours, une nuit braće Dardenne. Sve površinske sličnosti su tu, od mesta za premijeru (glavni program Cannesa), pa do kasnije recepcije kod kritike. Međutim, budite uvereni da ovo nije tek kopija.

Na nivou teksta, imamo običnog radnog čoveka koji se bori da očuva dostojanstvo suočen sa aždajama korporativnog kapitalizma. I okruženje je isto – provincijalni gradić. Čak je i logika “castinga” ista, imamo jednog relativno poznatog, profesionalnog glumca (doduše, bez statusa zvezde kao što je to bio slučaj sa Marianne Cotillard) okruženog sa naturščicima koji manje ili više igraju verzije sebe iz privatnog života. Isti je čak i princip snimanja, verité stil i pogled kamera koji je uglavnom fiksiran na našeg junaka, gotovo dokumentarni kvalitet beleženja za šta možemo zahvaliti direktoru fotografije Ericu Dumontu koji po prvi put radi na igranom filmu.
Naš junak je Thierry Taugourdeau (Lindon), radnik koji je već neko vreme bez posla, otkako je otpušten iz fabrike u kojoj je proveo skoro celi radni vek. Iako je vlasnik svog stana (što nije mala stvar u Francuskoj) i ima nešto ušteđevine, ne bih mu bio u koži. Saznaćemo kasnije da ima ženu (de Mirbeck) i sina tinejdžerske dobi (Schaller) koji je hendikepiran. Iako se Thierry trudi da bude odgovoran i koristan i da istovremeno uživa u svakom radosnom trenutku sa svojim najbližima, situacija u kojoj se našao ga deprimira.
Nije tu toliko stvar ni u ušteđevini koja se topi koliko u osećaju bespomoćnosti, gubljenja vremena i tapkanja u mestu. Primera radi, mi ga upoznajemo na razgovoru na birou rada u apsurdnoj situaciji. On je završio obuku za upravljanje kranom, ali nijedna građevinska firma ga neće zaposliti jer nema iskustva u građevini. Po logici stvari, za njega, kao i za većinu kolega, takav kurs je bio nepotreban i bačeno vreme, ma koliko oni novca dobijali kao potporu za nezaposlene, a čoveku u njegovom položaju neka druga veština bi bolje došla. Situacija je apsurdna, Thierry to zna, njegov savetnik sa biroa to zna, ali je birokratska logika takvih institucija neumoljiva ma koliko bila iskrižana sa onom zdravorazumskom. Uostalom, šta mu još biro može ponuditi? Radionice pisanja CV-a i budženja intervjua, gde će od kolega i voditelja kursa dobijati oprečne kritike glede svog stava i prezentacije? Ma dajte molim vas...
Thierry, međutim, ne odustaje ni tada, a ni posle idiotskog skype intervjua u kojem ga ispitivač isprva ohrabruje, zatim mu deli savete za CV, da bi na kraju rekao da su mu šanse minimalne jer je prestar i nema iskustva sa partikularnom verzijom partikularne mašine, iako je na prethodnoj verziji iste mašine već radi. Iako je očajan da pronađe bilo kakav posao, što na kraju i dobija, makar kao čuvar u super-marketu, Thierry se pre svega bori da očuva ljudsko dostojanstvo, što nije uvek (zapravo, nije nikad) lak posao.
  Jasno je da nas taj famozni sistem laže i maže, da nam baca prašinu u oči, kosku da glođemo i igrarije da se zanimamo, dok nadležni niti imaju pojma šta pošlo po zlu ni kako to srediti. Pitanje je samo kako ostati normalan i pribran, kako ne poludeti i postati destruktivan ili jednostavno ne odustati. Thierriju to polazi za rukom u sceni u kojoj on i žena prodaju kamp-kućicu na moru koju su kupili u srećnijim danima i za koju ih vežu lepe uspomene. Par koji kupuje u tome vidi njihovu slabost i pokušava da preko svake mere spusti cenu. Očaj je najgora moguća opcija i ne treba mu se predavati. Ma koliko Thierriju očajnički trebao novac, ono malo ljudskog ponosa i dostojanstva ipak nema cenu. U tom jednom momentu se vidi sva snaga scenarija koji je reditelj Brizé, i inače poznat po “slice of life” filmovima napisao zajedno sa Olivierom Gorceom.
Druga situacija kada se Thierrijevo dostojanstvo nađe u procepu je ona u kojoj on već ima nešto, taj posao čuvara, i polako se oporavlja od perioda nezaposlenosti i narušenog samopouzdanja. Zapravo, naše dostojanstvo je na udaru mnogo više kad imamo to nešto čega se držimo kao slamke spasa nego kad osim dostojanstva i principa nemamo ništa. Posao čuvara podrazumeva to da Thierry sa kolegama gleda u kamere i hvata potencijalne lopove. To ne predstavlja moralni problem kad sa druge strane ima bezobraznu barabu koja je nešto drpila iz obesti. Ali šta kad se sa druge strane nađe siromašni penzioner koji je možda čak i mahinalno uzeo komad mesa koji ne može da plati? Ili kada se tu nađu kolege koje su krale kupone za popuste ili nešto toliko imaginarno kao što su bodovi na kartici? To su ljudi sa kojima se taj naš obični čovek Thierry može povezati više nego sa korporativnim glavešinama koji traže od njega da bude pouzdani šraf u mašineriji i koji su opsednuti efikasnošću i uštedama u svom sistemu pohlepe.
Ceo film na svojim plećima nosi Vincent Lindon, jedan od onih glumaca koje smo sigurno gledali negde, ali teško da smo ga zapamtili. Njegova tajna je običnost, bez ikakvog glamura. On je slika i prilika običnog čoveka i kao takav se sjajno uklapa u okolinu i ostatak postave sačinjene od običnih ljudi koji čak nisu ni glumci. Tome je prilagođen i njegov glumački stil, utišan, oslonjen na mimiku i diskretnu gestikulaciju, a njegova uloga Thierrija je školski primer mikro-glume.
Jedini problem koji La loi du marché ima je detalj koji otvara pitanje dostojanstva o kojem film govori. Osetljivo je i graniči sa patetikom da Thierry ima sina sa hendikepom. Taj detalj, ako je dovoljno diskretno izveden (što je ovde slučaj, u suštini se ne bavimo sinom), dodaje na težinu situacije, ali otvara set problema i dilema oko realizacije. Naime, kome dati ulogu? Ako za ulogu uzmemo glumca, svako njegovo iskliznuće će ispasti neukusno. Ako, pak, izaberemo stvarnu osobu sa hendikepom (fizički je tu manji problem od eventualnog mentalnog), otvara se moralno pitanje eksploatacije. Ne kažem da neka pitanja ne treba otvarati na filmu samo zato što ih nismo u stanju obraditi, nego da sa tim treba biti jako pažljiv. U La loi du marché je tako nešto moglo biti elegantno izbegnuto i svejedno se ne potencira, ali pitanje eksploatacije ipak stoji.