3.4.16

Mediterranea

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet
2015.
scenario i režija: Jonas Carpignano
uloge: Koudous Seihon, Alassane Sy, Pio Amato, Vincenzina Siciliano, Davide Schipilliti, Norina Ventre

U celoj ovoj poplavi rasprava oko izbeglica i migranata sa istoka, kao da smo zaboravili da već dugi niz godina, nesmanjenim intenzitetom nesrećni ljudi dolaze i sa juga. Možemo se složiti da je rat strašna stvar i da ratno stanje direktno ugrožava osnovnu egzistenciju ljudi, ali ne zaslužuju li i ekonomski migranti šansu za pristojan život od svog rada? Ne polaze li i oni zbog toga na duga putovanja puna opasnosti? Nisu li to radili i Evropljani, pre možda nekih 100 godina, kada su išli u Ameriku i Australiju? Možemo biti prinicipijelni humanisti, ali činjenično stanje je takođe takvo da Evropa ni uz najbolju volju ne može prihvatiti sve te nesrećne i izmučene ljude odjednom, bilo da beže od rata ili od siromaštva u sopstvenoj zemlji. Isto tako, to što ne mogu svi odjednom doći, ne znači da neće pokušati, jer je u konačnici njihov život u pitanju. I eto nam krize.

Mediterranea je film koji se bavi tom trenutno skrajnutim iz medija, ali itekako aktivnom mediteranskom rutom po kojoj putuju izbeglice i migranti iz Afrike. Jonas Carpignano se čini kao prava osoba da snimi takav film, sin je Italijana i Afroamerikanke i svakako je upoznat sa problemima rasizma u Italiji. Film je razvijen iz nagrađivanog kratkometražnog filma A Chjana (2012) koji je svom autoru doneo pristup radionicama (Sundance Lab) i fondovima. Istražujući za potrebe filma, autor se upoznao sa Koudousom Seihonom koji mu je postao neka vrsta vodiča, a ne samo glavni glumac.
Seihon u Mediterranei reprizira ulogu Ayive, imigranta iz Burkine Faso koji zajedno sa Abasom (Sy) i multinacionalnom grupom ljudi polazi na put preko pustinje i mora ne bi li se domogao boljeg života u Evropi. Njih dvojica su se namerili u Italiju, u grad Rosano na jugu zemlje gde Ayiva ima strica. Na putu ih čekaju krijumčari i banditi, olujno more i čamac bez kapetana, ali čini se da njihov put nema alternativu. Ni u Italiji stvari nisu bajne, oni ne znaju jezik i mogu dobiti samo turističku, tromesečnu vizu dok im za trajniju varijantu treba stalni, prijavljeni posao, za šta im opet treba gomila dokumenata koju oni nemaju, pa su osuđeni na ilegalne poslove za siću i život u kampovima i pretrpanim kućama. Da ne pominjemo da se tu radi o punom predrasuda ruralnom i siromašnom jugu Italije i da domaće stanovništvo nije oduševljeno prilivom pridošlica, iako su se njihovi stari, isto tako očajni i siromašni, raseljavali preko pola sveta.
Hipotetički, da ja emigriram iz Afrike u Evropu, sumnjam da bi mi krajnji cilj bio Italija, a posebno Rosano, pa makar imao strica tamo. Išao bih negde gde znam jezik i gde je ekonomska situacija takva da se može pristojnije zaraditi čak i od ilegalnog nadničarenja. Zapravo, da emigriram bilo odakle, sumnjam da bih išao u Rosano. Opet, nisam ni pretpostavljao da će me put u EU odvesti do ruralnog severoistoka Slovenije koji se još nije oporavio od deindustrijalizacije, pa sam se tamo smestio i ne žalim se.
No dobro, nazad na njih dvojicu. Situacija im je, očito, teška, a čak i dobre strane, poput humanitarnog angažmana Mame Afrike (Ventre) dolaze sa tipičnom evropskom i kršćanskom poputinom u vidu pridike. Možeš dobiti tradicionalni obrok, ali za stolom moraš skinuti kapu i jaknu, ma kako ti hladno bilo jer je takav red. Njihovi mehanizmi borbe odnosno prihvatanja su različiti. Ayiva je simpatičan, vredan i pomirljiv i nada se da će ga šef Rocco (Schipilliti) zaposliti za stalno. Čak i da ima iskrenu volju da tako nešto učini, to je nemoguće, što iz tržišnih, što iz proceduralnih razloga. Abas je, sa druge strane, bundžija koji na naznaku nepravde reaguje agresijom ili sabotažom. Razvoj situacije vodi ka neredima koji su izbili u Rosanu 2010. godine i oni neće zaobići ni naše junake.
Ovakav materijal bi u nekoj hollywoodskoj obradi poslužio za “inspirativnu”, srceparajuću melodramu, verovatno sa happy-endom ili sa ultra-patetičnim tužnim krajem, ali Carpignano je odlučio da igra na drugi efekat. Glumci su prirodni u svojim ulogama i sve vreme ih prati kamera iz ruke, u njihovoj visini, što pojačava realistički dojam. Fotografiju potpisuje Wyatt Garfield, poznat po radu na vizuelno atraktivnom Beasts of the Southern Wild, a reditelj istog filma Ben Zeitlin ovde potpisuje soundtrack.
Iako je rasizam univerzalan problem, pošto je isti na primer u Americi i u Italiji, Mediterranea ne igra na kartu široke, globalne publike, nego ostaje pre svega arthouse film za treniraniju i preciznije ciljanu publiku. To je odlično iz prostog razloga što nema potrebe za kompromisima, objašnjavanjem jasnog i namigivanjem poente. Mediterranea nije film jedne određene poruke, mada se ona može bez problema iščitati, koliko film jednog iskustva, partikularnog, ali potpuno primenjivog na opšte.
Nama ostaje da se pitamo posle gledanja filma je li našim junacima sve to vredelo. Čemu emigracija, ako te tamo gde ideš dočekuju sa mržnjom, indiferentnošću ili patroniziranjem? Možda su za te novce u svojoj zemlji mogli pokrenuti neki posao i poboljšati egzistenciju. Kada bi, ne samo oni, nego svi emigranti doneli nešto iskustva, ideja i malo novca, ne bi li te afričke zemlje krenule napred? Je li zaista vredi izlagati se životnom riziku sa MP3 player, slušalice, kompjuter, mobilni telefon i ostale hi-tech igračke? Ne budimo naivni, njima je pitanje emigracije i snalaženja u Evropi često pitanje života i smrti i u tu svrhu im je siromašni jug Italije primamljiv skoro jednako kao bogati sever zemlje. Iz njihove perspektive često gladnih stomaka ni razlike između recimo Belgije i Makedonije nisu tako drastične, što smo imali prilike videti u belgijskom fudbalskom filmu Scouting for Zebras.
Vraćam se na svoje migrantsko iskustvo, koje nije bilo ni tako intenzivno, ni tako ilegalno, ni tako opasno kao njihovo. Otišao sam legalno, bez ikakvog straha od deportacije, kao pripadnik srednje klase u tamošnju srednju klasu i, što je još važnije, u relativno sličnu kulturu. Naravno, nije sve isto i nedostaju mi neke stvari na koje sam navikao, što je posledica razlika na relaciji grad – selo, ali i posledica sitnih kulturnih razlika koje umeju postati iritantno bitne. Nisam tamo gde sam sad ostvario neke impozantne uspehe, nemam čak ni stalan posao, što je možda stvar mog umetničkog senzibiliteta i snobovskih shvatanja o tome da niti je svaki posao za mene, niti sam ja za svaki posao, ali i činjenice da tamo gde sam, čak ni kad bih se više prilagodio tržišnim uslovima, svejedno verovatno ne bih našao pristojan posao, kao što ga ne nalaze ni moji susedi i drugari. Ali svejedno nemam nameru da se vraćam. To naprosto nije opcija. Otići dalje, naučiti neki novi jezik i upoznati drugačiju kulturu, možda, ali nazad nikako.
U tom smislu mi, na jednom krajnje ličnom nivou, kraj filma nikako nije seo i delovao mi je kao jedna folirantska, blazirana i patronizirajuća izjava, floskula koju bi bio sposoban izjaviti samo neko jako dobro situiran. Možda je to samo moj lični dojam, ali ne dozvolite da vam takav kraj pokvari zahtevno, ali zato snažno iskustvo koje Mediterranea ostavlja.