2015.
scenario
i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)
uloge:
Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth
Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey
Godina
je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u
kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a
sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa
svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni
haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim
legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje
prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između
njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u
njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po
svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i
glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim
zaslugama u Vijetnamu.
Ispostavlja
se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije
bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo
za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma
bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa
je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj
Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje
vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima).
Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na
toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani
i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.
Emisija
60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim
standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim
voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o
Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu,
njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.
Prva
trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o
istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett)
okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera
(Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger
Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy
Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin
Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do
Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da
od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i
izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i
onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i
goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra
takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već
kampanja u toku) visi nad glavama.
Ok,
oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to
nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na
drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju
lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija
i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako
legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i
da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili
namerno podvalili falsifikate.
U
tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana
prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i
kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego
o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu
potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje
svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni
koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u
sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena
u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema
svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju
otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih
uticaja.
James
Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani
novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao
ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao
žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine.
Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge
je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary
Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne
postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da
pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih
medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala,
kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.
Treba
napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je
zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova,
rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za
Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i
sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je
sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu
naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna
žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub
rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je
kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa,
koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao
glumac odiše.
Problemi
filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje
likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove
motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na
njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život
sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za
profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na
lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima
jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od
istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom
glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach
uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno
prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u
najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a
spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.
Istina
je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od
lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir
vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a
2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos
je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu
doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili
istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak
novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The
Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa
Spotlightom i to mu neće ići na ruku.
No comments:
Post a Comment