Truth

2015.

scenario i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)

uloge: Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey

Godina je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim zaslugama u Vijetnamu.

Ispostavlja se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima). Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.

Emisija 60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu, njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.

Prva trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett) okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera (Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već kampanja u toku) visi nad glavama.

Ok, oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili namerno podvalili falsifikate.

 U tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih uticaja.

James Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine. Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala, kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.

Treba napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova, rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa, koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao glumac odiše.

 Problemi filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.

Istina je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a 2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa Spotlightom i to mu neće ići na ruku.