4.9.16

Accidental Love

2015.
režija: Stephen Greene (David O. Russell)
scenario: Dave Jester, Matthew Silverstein, Kristin Gore (prema romanu Nailed Kristin Gore)
uloge: Jessica Biel, Jake Gyllenhaal, Catherine Keener, James Marsden, Beverly D’Angelo, Steve Boles, Bill Hader, Kirstie Alley, Kurt Fuller, Tracy Morgan, Malinda Williams, Paul Reubens, James Brolin, Olivia Crocicchia


Produkcija jednog filma može biti itekako zajebana. U toku sezone Oscara brbljalo se o The Revenant i uslovima u kojima su se našli glumci i ekipa, snimajući samo dva sata dnevno pri optimalnom svetlu, boraveći u divljini daleko od civilizacije i sličnim Inarrituovim ekscentričnostima od milja nazvanim filmskim perfekcionizmom. Kako se tek osećao Coppola i svi oko njega na snimanju Apocalypse Now na Filipinima kada je uragan srušio set, vojska povukla helikoptere da guši pobunu, Brando se pojavio nespreman za ulogu, Dennis Hopper jedva održavajući mentalne funkcije, a dotok finansija je bio nestabilan? Ovo ne kažem olako, ali sve to izgleda kao sasvim normalan rizik posla u poređenju sa Accidental Love.

 Dok za zajebane produkcije važe uglavnom spektakli epskog formata ili artistička ekstravaganca, kako je moguće toliko zajebati produkciju romantične komedije / političke satire koja se dešava u (bezmalo) sadašnjem vremenu? Pa, sa puno autorske i političke ambicije (autorica izvornog romana i ko-scenaristkinja Kristin Gore je kćerka bivšeg potpredsednika i za dlaku neuspešnog kandidata za predsednika SAD), a sa nedovoljno stabilnom finansijskom konstrukcijom.
  Zamislite, skupi se solidno zvučna glumačka ekipa i reditelj solidnog formata, taj isti reditelj otkanta celu priču nakon devetog zaustavljanja snimanja, glumci odrade svoje i naplate ček, a producentski tim ostane zadužen da završi i snimanje i montažu, što im nije u opisu posla. I to sve nekih sedam godina otkako se u celu priču krenulo, pa je reditelj u međuvremenu postao magnet za nominacije za Oscare, nekim glumcima se istopila zvezdana slava, a neki drugi su pridobili na popularnosti. Onda se ne postavlja pitanje je li takav film dobar, nego koliko loš može biti. Accidental Love deluje kao saobraćajna nesreća, a ne kao film. Što znači da bar jedan deo novog, promenjenog naslova ima smisla. Međutim, nema tu ničega što se može voleti.
Naša protagonistkinja Alice (Biel) počinje u nekoj fantaziji 50-ih godina kao konobarica na rolama u retro-zalogajnici i sa zgodnim dečkom pandurom (Marsden) na kojem joj zavide drugarice i koji planira da je zaprosi. Spletom nesrećnih okolnosti, jedini romantični restoran u gradiću se upravo renovira, ali svejedno prima goste, a u jednom od mnogih slapstick momenata Alice završava sa ekserom u mozgu, živa, iziritirana i sa hitnom potrebom za operacijom.
...Za koju ona nema sredstava. Kad je bila mlada, roditelji (D’Angelo, Boles) su joj ponudili izbor: kreditna kartica ili zdravstveno osiguranje. Izabrala je karticu. Nakon neuspešnog pokušaja tetke-veterinarke (Alley) da joj to izvadi na kaubojski način, Alice dobija spasonosnu ideju. Skupa sa ljudima sa čudnim medicinskim problemima, sveštenikom sa stalnom erekcijom (Fuller) i bivšim sportistom sa rascvetalim šupkom (Morgan), ona će otići u Washington kod kongresmena iz njihovog distrikta Howarda Birdwella (Gyllenhaal) da mu izloži problem i izlobira rešenje: univerzalno pravo na zdravstvene intervencije u slučaju čudnih nesreća i deformiteta.
 Birdwell je, međutim, preko svake mere tupav i povodljiv i večito u procepu. Već je obećao da će podržati predlog svoje partijske koleginice, bivše astronautkinje Pam Hendrickson (Keener) da se izgradi vojna baza na Mesecu koja će doprineti odbrani američkih nacionalnih interesa, pa možda uspe da uvali i Alicein predlog kao kontra-uslugu. Tu počinje nadjebavanje i šarada koja uključuje i smrt speakera (Brolin) i izviđačice kao grupu za pritisak i zaljubljivanje i podmetanje i izuzetno čudne obrate.
Sad, ako bi se tako izložilo, verovatno da bi i Network delovao kao ekstremno blesav film. Satira je u pitanju, određena doza preterivanja i začudnosti je nužna kako bi se poenta efektnije prenela. Nije čak ni problem u slapstick momentima i humoru gegova generalno, pod uslovom da su izvedeni kako treba. Nije čak ni teško naći nekoliko prilično visprenih provokacija u filmu, verovatno ni u izvornom romanu. Problem je što to nije imao ko da uradi kako treba. David O. Russell se povukao rano i ostavio tek minimalni trag u filmu u nekoliko podužih scena za njega tipične porodične histerije (što je kasnije patentirao i furao dalje u svojim uspešnicama), a nasledili su ga amateri koji očito nisu bili spremni na nešto tako zahtevno.
S tim u vezi ne treba da čudi sputana gluma (Catherine Keener nikada nije napravila lošiju ulogu, ne svojom krivicom, od nje su tražili prostu imitaciju), pokušaj vađenja na poneki štos i trik (recimo, linije dijaloga koje se rafalno ispaljuju) i apsolutno odsustvo glumačke hemije među parovima, posebno očito za Jakea Gyllenhaala i Jessicu Biel. Zapravo, kod svih uključenih je bila primetna jedino želja da se s tim što pre završi.
 Dodatna otežavajuća okolnost je i potpuno promenjen kontekst. Kada je roman napisan i kada se krenulo u snimanje filma, univerzalna zdravstvena zaštita je u Americi bila smatrana za nešto nedostižno, ma koliko to bilo potrebno i civilizacijski ispravno. Ipak su to bila Bushova vremena. Sa Obamom i njegovim projektima, napadanim sa obe strane političkog spektra (za jedne su skliznuće u socijalizam, za druge nedovoljno opsežni), Accidental Love je postao obesmišljen. Po svakoj tački, ovaj je uradak primer za katastrofalan tajming i kao takav se može nadati jedino da postane kultni kuriozitet ili udžbenički primer problematične produkcije i diletantizma.