ZG80

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Igor Šeregi

scenario: Ivo Balenović, Robert Cukina

uloge: Rene Bitorajac, Marko Cindrić, Marko Janketić, Matija Kačan, Mijo Jurišić, Filip Detelić, Nikola Rakočević, Miloš Timotijević, Domagoj Mrkonjić, Mario Petreković, Srđan Miletić, Danica Maksimović, Vesna Čipčić, Mladen Andrejević

Priznajem, bio sam skeptičan i to iz više razloga. Prvo, ni film Metastaze ne smatram verodostojnom ekranizacijom romana, premda razumem da je za ondašnje prilike u hrvatskoj kinematografiji bilo neophodno kao dno bunara crni ton knjige okrenuti na nešto lakše i simpatičnije, recimo na tragu Trainspottinga. Drugo, nisam ljubitelj “prequela”, posebno ako se isti zasniva na još dodatnom razvodnjavanju i svođenju na komediju za široke narodne mase ionako nedovoljno mračnog filma. Treće, repertoarska (populistička) komedija nije žanr koji smatram relevantnim i interesantnim, pa mi je najavljeni spoj Hillovih Warriors i Žikine dinastije oplemenjene hollywoodskim toaletnim humorom u startu podigao želudac. I, konačno, akcijsko-komični “period piece” o preganjanju navijača kroz Beograd koncem 80-ih (iliti u smiraj Jugoslavije) je produkcijski i zanatski zahtevna stvar, reditelj Igor Šeregi je debitant u celovečernjem formatu, a i budžeti su takvi kakvi su, uglavnom mizerni.

 Voleo bih reći nakon pogledanog filma da nije bilo razloga za skepsu, ali to bi jednostavno bila laž. ZG80 je film prepun mana i nedostataka, i na onim očekivanim i na manje očekivanim mestima (vrlo plitka karakterizacija likova, “biseri” po pitanju detalja poput tri boda, nedovoljno pozadine vezane za period i katastrofalno nepažljivo uslikan Beograd gde će i neko ko tamo nikad nije nogom kročio prepoznati noviju gradnju od 80-ih), često banalan i okrenut izvlačenju smeha na silu, ali u suštini pratljiv i gledljiv, na momente čak i zabavan i pronicljiv, ma koliko u suštini žonglirao sa poznatim matricama jugoslovenske i anglofone kinematografije.

Dakle, ekipa iz Metastaza, Krpa (za ulogu prestareli Bitorajac), u socijalnim situacijama nesnađeni alkos Kizo koji još nije toliko propao (skoro neprepoznatljivi Cindrić), zagrebački Srbin Dejo (Janketić) i zeleni student Filip pre nego što je otkrio drogu (Kačan) idu sa još nešto Bad Blue Boysa i par Torcidaša u Beograd na gostovanje Crvenoj Zvezdi u nameri da se potuku sa brojčano nadmoćnijim i jednako nabrijanim Delijama i naprave sranje na stadionu i u gradu. Jedan od njih, iz nekog razloga mucavi Žuti (Mrkonjić) će uleteti na teren i razviti Dinamovu zastavu da pokaže ko je frajer, što Delije dovodi do besa, a Žutog, zajedno sa jednim od Delija (Rakočević) do milicijske marice gde su jedan za drugog zavezani jednim parom lisica.

 Nakon utakmica autobus sa gostujućim navijačima biva napadnut, policija ne uspeva intervenirati, pa se Dinamovi navijači koji su se raštrkali i postali laka lovina moraju snalaziti, bežati i dovijati po gradu kako bi dospeli do železničke stanice izbegavajući navijačke skupine po gradu, kako Delije, tako i Partizanove Grobare. Krpa i društvo će se tako skrivati u kupleraju, crkvi, po gradu, Dejo će deo društva odvesti kod svoje rodbine, a Žuti i njegov drugar po lisicama prvo moraju da se oslobode nepoverenja jedan prema drugome, da bi se oslobodili lisica i rastali se kao prijatelji. Kao na pokretnoj traci se smenjuju štosevi različitog kvaliteta, seksualne, toalente i vulgarne prirode (sa sve prdenjem i kenjanjem), te nekoliko izbruha nasilne akcije.

Naši likovi će putem sresti klasične arhetipe nepradviđenih situacija: taksistu kojeg “tera maler”, gospođu u godinama prestrašenu navijačkim nasiljem, ekipu iz kraja spremnu na cinične komentare, ali i na pomoć, devojku koja želi karijeru manekenke i narodne pevačice, te njenog oca zastavnika JNA koji zna kako bi se obračunao sa nelojalnim nacionalističkim elementima. Iz opšteg haosa i sentimenta je jasno da Jugoslavija verovatno neće još dugo, da su nacionalističke strasti puštene u narod sa najvišeg mesta, da je kombinacija stege i mitomanije postala farsična, ali da “vožnja” i nije bila toliko loša dok je trajala. Film je ovo o jednom drugom vremenu kada se vodilo računa ko na koga udara (oličeno u poslednjoj tuči 1 na 1 između Krpe i vođe Delija kojeg igra raspoloženi Timotijević), ko koga i kako zeza, i u kome je važnije bilo ispasti frajer nego zaista mrzeti nekoga.

 Za očekivati je bilo da na terenu “srpskog” populističkog humora srpski glumci nadigraju hrvatske, čemu svedoči minijatura Mladena Andrejevića kao oficira pod stresom koji vozi Ladu, šeta u potkošulji, sluša narodnjake i psuje crkvu. Srpski deo glumačke ekipe je, međutim, uspeo i da izvuče nešto više “mesa” iz svojih likova, naročito dvojica glumaca u usponu u ulogama Delija. Nikola Rakočević (Šišanje) se tu dosta izvlači na ležerno brbljanje i šarm barabe, dok Miloš Timotijević (Valžnost) savršeno kanalizira agresiju kroz svoju već potpisnu muževnost. Isto tako, Dejo u interpretaciji Marka Janketića deluje ubedljivo najprofiliranije od cele zagrebačke ekipe.

Problem je, dakle, u tanko napisanim likovima Bad Blue Boysa i Torcidaša. Čak su i likovi o kojima se danas pričaju legende, Buba (Detelić) i Ićo (Jurišić) dati jednodimenzionalno: Buba kao pijanac koji na najluđe i najmanje očekivane načine dobija batine, a Ićo kao klasični dalmatinski narkoman. Okej, imamo Krpu koji je... Krpa, odnosno tipičan Bitorajčev lik štemera iz kvarta kojeg on reciklira od Bitangi i princeza do reklama za “žuju”. Ima tu nešto šarma, lakoće i vulgarne igrivosti, ali to smo već videli. Kizo je ostao samo skica, a Filip, iako i narator (potpuno nepotrebno prepisivanje klišea) praktično nema ulogu osim što popunjava brojčano stanje i pokazuje da je nešto obrazovaniji od ostatka gomile. Ostatak Boysa su bezlični i efektni su jedino u gomili. Iskreno, plašio sam se mitomanije i glorifikacije navijača kao nekakve društvene avangarde, a dogodilo se suprotno - navijači su svedeni na pijane i agresivne barabe kojima je svaka druga reč psovka.

 Jednostavan koncept priče preuzet od Hilla i začinjen sa elementima drugih filmova radi pola posla i Šeregi se kao debitant solidno snalazi u vođenju priče na po nekoliko koloseka, kao i u rešavanju pojedinih situacija. Recimo, masovnu tuču snima u “shaky cam” varijanti čime sakriva svoje neiskustvo i budžetska ograničenja i pride je montira paralelno sa scenom u kojoj turbo-folk zvezda u nastajanju verno imitira Vesnu Zmijanac (takođe pametno “iskopano”) sa video-kasete. Međutim, ono što Šeregiju fali je oko za detalj i poznavanje perioda i to ne završava samo na pogrešnim zgradama i blokovima u totalima i pogrešnim automobilima u pozadini. Naprosto, duh 80-ih u Zagrebu i Beogradu je uhvaćen pogrešno, a nekoliko nalepljenih detalja poput primerka Starta, plakata za EKV i kioska s hrenovkama ne mogu popraviti situaciju glede kompletnog ugođaja. Pa ipak, na kraju smo još i dobro prošli uzevši u obzir da jedan od scenarista ne zna ništa o navijačima, drugi o pisanju zna vrlo malo, tek toliko da ubaci nekoliko anegdota (osim zagrebačkih, aludira se i na beogradske: Manceov grob, Žareta i Parangala), a reditelj je premlad da bi držao u glavi sve detalje perioda.