28.9.16

Maggie’s Plan

2015.
režija: Rebecca Miller
scenario: Rebecca Miller, Karen Rinaldi
uloge: Greta Gerwig, Ethan Hawke, Julianne Moore, Bill Hader, Maya Rudolph, Travis Fimmell, Wallace Shawn


Većina kritičara neće odoleti da Maggie’s Plan dovede u kontekst klasičnog Woodija Allena, ali bilo kakva sličnost sa Allenovim delima se zaustavlja na “univerzumu” po kojem se likovi kreću, u kojem se Wallace Shawn pojavljuje u cameo ulozi. U pitanju je New York i njegov situirani, brbljivi, intelektualni milje koji se bavi svojim “problemima prvog sveta”. Rebecca Miller koja se u svojoj autorskoj karijeri uglavnom bavila ozbiljnim temama braka, familije, seksualnosti i razlika u godinama i težnjama, ovde ubacuje i nešto humora, ali on nipošto nije predominantan kao kod Allena, iako zaplet u drugoj polovini filma skreće ka “screwball” varijanti. Maggie’s Plan više inspiracije crpi od drugih autora, recimo romantičarski nastrojenog Petera Bogdanovicha i neizbežne Nore Ephron.

 Međutim, pravo ime koje tražimo među uticajima je Noah Baumbach, autor koji mumblecore pokret diže na novi nivo, i njegov za sada poslednji film While We’re Young. Upitno je koliko su oba naslova zapravo mumblecore, iako se insistira na običnosti likova i razumljivoj motivaciji za njihove postupke. Iako se ne radi o jednom te istom filmu, Maggie’s Plan se zapravo ne bavi mladošću / starošću / celoživotnim odrastanjem i “prelascima na novi nivo”, pojedine sličnosti su zapanjujuće: imamo brakove, etablirane intelektualce i hipstere, te njihove važne životne odluke. Čak se Baumbachova muza Greta Gerwig (znakovito odsutna u While We’re Young) opet pojavljuje zajedno sa svojom personom obične gradske mlade žene u glavnoj ulozi.
Ona igra naslovnu junakinju koja samu sebe dovoljno poznaje, pa zato skuje plan da se otrgne sudbini i sama napravi izbor – pošto već gotovo sigurno neće naći muškarca sa kojim će ostati u dugoj vezi, ona će ostati trudna sa poznanikom, “preduzetnikom u poslovima s kiselim krastavcima”, hipsterom i neostvarenim matematičarem po imenu Guy (Fimmell) zbog njegovih kvalitetnih gena. Ona taj plan izlaže svom bivšem dečku iz fakultetskih dana, a potom prijatelju Tonyju (Hader) koji se jedini usuđuje da joj saspe u lice da govori gluposti. Plan za plan, ma kako “outlandish” bio, nije katastrofalan, ali, hm, sudbina meša svoje prste. Maggie će, slučajno i slatkasto kao kod Nore Ephron upoznati muškarca, svog kolegu s fakulteta na kojem radi, doduše oženjenog profesora antropologije i romanopisca u nastajanju Johna (Hawke) i poželeće da ga izvuče iz napornog braka sa intelektualno superiornom, ali zastrašujućom profesoricom svetskog renomea Georgette (Moore). Eto plana broj dva...
Pet godina kasnije, ne ide sve po planu. Naravno. Istina, John i Maggie su u braku, i Maggie je pomirena sama sa sobom i sa ulogom majke njihovoj kćeri, a dobre maćehe njegovoj deci iz prethodnog braka. Međutim, veza između nje i Johna nije tako jaka i strastvena i zapravo je robija za oboje. John je opsednut svojim pisanjem, a kratki roman je postao mamutski, sa 500 napisanih stranica nije još ni na polovini, pa zapostavlja Maggie i njene potrebe i ponaša se, jednom rečju, sebično. Štos je u tome da John nije sebičan jedino kada mora ugađati sebičnijoj osobi od sebe, recimo Georgette. I Maggie opet ima plan...
 Glavni fazon sa Maggie’s Plan su apsolutno savršeno tempirani obrati. Taman kad očekujemo da će priča dalje teći u jednom pravcu, Rebecca Miller je okrene u potpuno neočekivanom. Štos sa takvim obratima je osećaj za psihologiju likova. Oni se nama čine naglim jer očekujemo nešto posve drugo, ali su potpuno “in character” za filmske likove koji, opet, nisu nerealni i karikaturalni, već bolno ljudski i uglavnom sebi dosledni.
Dobar posao je odrađen sa castingom. Greta Gerwig odlično portretira Maggieinu naivnost u kombinaciji sa opsesijom kontrolom i potrebom da svoj život i živote ljudi oko sebe učini srećnijim i sređenijim. Ta naivnost je kompleksna i potpuno prirodno odigrana tako da u njoj nema ni naznake tuposti ili karikaturalnosti. Ethan Hawke je idealan izbor za neodraslog muškarca koji ima tendencije sebičnosti, koji se zaljubljuje, ali nije spreman na kompromise u vezi. Julianne Moore je standardno dobra kao Georgette, njoj i inače dobro stoje uloge zastrašujućih žena (ovde je njeno oružje intelekt) a štos sa akcentom koji treba proći kao danski, ali je jednostavno čudan, je izuzetno hrabar, iako nenamerno komičan.
Međutim, dve-tri stvari lagano kvare inače izuzetno dobar utisak. Za početak, možda najzanimljiviji par, a svakako par sa najzanimljivijom međusobnom dinamikom, Tony i njegova žena Felicia (Rudolph), ne dobija dovoljno prostora u filmu. To je šteta, jer je njihova autsajderska pozicija tako fenomenalno “muppetovska” i fali nam još njihovih komentara. Kada bi njih bilo više, padovi u tempu na sredini ne bi bili tako učestali. Na kraju, problematičan je i treći čin, ovde okrenut ka prilično usporenom i pomalo usiljenom “screwballu” zaradi intrige koji na kraju u priličnoj meri nateže slabašni i potrošeni “happy end”, jedan od klišea hollywoodskih romantičnih komedija kojeg se iz nekog razloga indie kinematografija drži “k’o pijan plota”.
 No dobro, Maggie’s Plan je i pored toga sasvim solidno, prijatno i osvežavajuće filmsko iskustvo. Rebecca Miller ima osećaja za meru, diskretni humor i tempiranje obrata, kao što ima osećaja i za izbor glumaca i njihovo vođenje. To nije nikakvo čudo s obzirom da je i sama bila glumica. Sa Maggie’s Plan je uspela da kroz modernu, urbanu komediju niskog intenziteta tematizira univerzalne anksioze u odnosima među ljudima. Nije savršeno, ali svejedno zaslužuje preporuku.