2016.
režija: Billy O’Brien
scenario: Billy O’Brien, Christopher Hyde (po romanu Dana Wellsa)
uloge: Max Records, Christopher Lloyd, Laura Fraser, Karl Geary, Lucy
Lawton
Šta razlikuje serijskog ubicu u nastajanju od običnog nepopularnog
i neshvaćenog tinejdžera u gradiću duboko u američkoj snežnoj
provinciji? Istini za volju, John Wayne Cleaver (Records) je više
nego malo čudan, fasciniran je serijskim ubicama, apsolutno
ne-empatičan i nedruželjubiv, zbog čega je na meti školskih
siledžija i pitanje je trenutka kada će im odgovoriti. Možda je to
zbog neobičnog odgoja i porodičnog zanata: zajedno sa majkom
(Fraser) i tetkom se bavi pogrebničkim poslom. Možda samo skreće
pažnju na sebe. U svakom slučaju, terapija kod doktora Neblina
(Geary) ne daje očekivane rezultate.
Međutim, to je sve samo “setting” za tinejdžersku detektivsku
priču kada se u gradiću počnu dešavati čudna ubistva i sakaćenja
koja kao da je počinio natprirodni entitet. John, kao svaki
entuzijasta za serijske ubice i mogući serijski ubica u nastajanju
koji se drži strogog “dexterovskog” kodeksa, počinje svoju
istragu. Ona ga vodi prema starom komšiji Billu (Lloyd) koji nije ni
tako nemoćan i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini...
Glavni štos nije, kao u većini filmova sa serijskim ubicama, “who
done it”, jer već negde na trećini od 100-ak minuta vrlo dobro
znamo ko je zlikovac i zašto čini to što čini. Iako je deo
napetosti u tome hoće li ga i kako John zaustaviti u tom pohodu,
centralna drama se odvija u glavi našeg protagoniste. Sa jedne
strane, on mora preživeti u okruženju koje ga ne razume, bilo da je
reč o sredini u kojoj se druži sa još jednim “otpadnikom” kako
bi imao iluziju normalnosi i gde ne primećuje da je jednoj curi
(Lawton) zapao za oko, bilo da je reč o njegovoj neposrednoj
familiji koja ne može da se nosi sa njegovim ekscentričnostima i
čak ga se plaši. Sa druge, John se bori sam sa sobom, da se ne
prepusti impulsima. Sa treće, ni ti impulsi nisu toliko prirođeni
koliko naučeni i očekivani jer, pored svega, John možda nije
“Dexter” u nastajanju, nego sasvim normalan mladi otpadnik pod
pritiskom.
Ono što se može zameriti filmu je neuverljivost i labava
konstrukcija koja je tipična za izvorni materijal: “young adult”
triler-misteriju o klincu koji se igra detektiva i serijskog ubice.
Suviše je tu nedoslednosti. Recimo, zašto se serijski ubica
pojavljuje baš u tom određenom trenutku, a ceo život je mirno
živeo? Zašto ne “lovi” negde drugde, van grada u kojem ga svi
poznaju? Kako je uspeo da održi masku toliko godina, pa čak i usred
svog ubilačkog pohoda? Zašto se time aktivno bavi samo suludi
momčić, a pasivno (tračevima) celo selo i gde je tu nekakav organ
reda, makar lokalna policija?
Billy O’Brien se sa svoje strane snalazi kako najbolje zna,
insistirajući na mračnoj i gustoj atmosferi i vizuelnom stilu koji
podseća na neka druga vremena. Zrnasta fotografija na 16mm asocira
na 70-te, neobični srednjoškolski gubitnik kao protagonista i izbor
Christophera Lloyda za ulogu, pa makar i kontra uobičajenog tipa, na
80-te, a moda i muzika na 90-te, iako se u priči, čak na ključnim
mestima, pojavljuju dostignuća moderne tehnologije kao što su to
GPS uređaji za praćenje i pametni telefoni. Spajajući sve to,
O’Brien uspeva da stvori amalgam vanvremenskog “Smalltown, USA”
i to ima svoj posebni šmek, što je posebno dostignuće za ovaj
irsko-britanski film snimljen sa ne baš impozantnim finansijskim
sredstvima sredstvima.
Valja pohvaliti i Maxa Recordsa u ulozi Johna. Ovaj momčić kojeg
smo upoznali kao dečaka u Where the Wild Things Are Spikea
Jonzea je konačno porastao da bi mogao da odigra jednu profiliranu i
pamtljivu ulogu, čije čudaštvo i “geekovština” nije samo
kopija i gde se od njega traži osećaj za tajming, naročito u
crnohumornim momentima kojih ne manjka. Vođen sigurnom rukom,
Records jednostavno briljira. Nadajmo se da će ga to usmeriti putem
glumačke versatilnosti i osigurati mu karijeru.
No comments:
Post a Comment